Biti ja je roman autorke Ane Heglund koji je izdala izdavačka kuća Urban Reads 2021. godine. Primetila sam da se u poslednje vreme prevodi sve više romana koji  pomažu mladim čitateljkama da se lakše suoče sa temama i iskustvima vezanim za odrastanje. Neke od tema su menstruacija, prva seksualna iskustva, prva simpatija, odnosi sa porodicom, a veliki broj ovih značajnih tema obrađen je i u ovom romanu.

Roman je namenjen svim devojčicama i devojkama, a govori o životu devojčice i pripovedačice romana Roze i njenim nesigurnostima, razmišljanjima, novim fazama života – problemima i pitanjima koja muče gotovo sve tinejdžerke. 

Knjigu posebno izdvajaju brojne ilustracije i, iako se kao mlada čitateljka nisam često susretala sa ilustrovanim romanima, u ovom romanu mi se to posebno dopalo, zbog autentičnosti, kao i zbog toga što su ilustracije bliže dočaravale priču i unutrašnji život junakinje.

Roza je trinaestogodišnjakinja koja tek ulazi u pubertet i sreće se sa novim iskustvima poput menstruacijie, ali i odmeravanjima: od strane dečaka, ali ne samo njih, već i starijih muškaraca. Junakinja se ne oseća prijatno pod lupom ni jednih ni drugih, a nažalost, mislim da je ovo pojava sa kojom se devojke svakodnevno susreću. Roza se takođe ne oseća prijatno ni lepo u svemu što obuče, jer je svesna da će se susertati sa raznim komentarima ukoliko sredina za to što je odabrala da obuče misli da je neprikladno ili izazovno. Rozu to, razumljivo, pogađa, ali ono što se ističe u romanu je da Roza uprkos svemu ne gubi svoje ja.

Jedna od važnih tema je odnos Roze prema svom telu. Telesna iskustva su usko povezana sa ženskim iskustvom odrastanja u patrijarhalnom društvu. Roza se ne oseća sigurno u svom telu, i ne želi da trpi tuđe poglede, samo zato što je, kako ona kaže: žensko. Zato i ne čudi što se u jednom delu romana pripovedačica govori kako bi više volela da je muško. Želi to jer joj se čini da je muškarcima sve lakše.

Žalosno je što se devojčice tako osećaju, ali dečaci su sinonim za one koji mogu da urade istu stvar kao devojčice – na primer da prikažu više kože od njih, a da za to ne budu osuđivani.  Svako bi želeo tu privilegiju. Pitam se isto što i Roza. Šta su uradili pa poseduju tu privilegiju?

Dok sam čitala knjigu nije mi se dopalo to što se Roza previše obazire na svoju simpatiju Vila. Smetalo mi je preterano spominjanje njegovog lika jer se činilo bespotrebnim, ali kada sam bolje razmislila o tome, setila sam se činjenice da je Roza ipak trinaestogodišnja devojčica kojoj se svet vrti oko simpatije. Poglavlja knjige pisane iz ugla trinaestogodišnje mene bi takođe bila prepuna imena moje tadašnje simpatije. Takođe, lik Vila nam pomaže da pratimo Rozin lični razvoj kroz knjigu. Roza menja svoje prioritete: na kraju romana fokus joj je na letnjem raspustu i kvalitetnom vremenu provedenim sa društvom, a ne samo na simpatiji. 

Junakinja romana na letnjem raspustu dobija menstruaciju i zbog toga je tužna jer smatra da je to znak da je ušla u svet odraslih, koji joj se nimalo ne dopada. Deluje previše surovo i nimalo zabavno. Ipak, Roza ima drugarice koje su tu da je uteše i pruže podršku. Rozino duhovito viđenje da bi menstruacija bila svetinja da je muškarci imaju mi se vrlo svidelo.

Nejednakost između dečaka i devojčica i apsurdnost tog stanja autorka vrlo dobro prikazuje kroz Rozin strip u knjizi. Ona pisanje stripa započinje nakon čitanja različitih knjiga i inspirisana je time što uočava da je dečacima čak i u pubertetu lakše nego devojčicama. Roza u stripu govori o poziciji žene kroz istoriju. O tome koliko su žene bile osuđivane zbog apsurdnih stvari, poput toga da su bile optuživane da su veštice. Takođe, bavi se i temom vanbračnog seksa. Za ženu je bilo strašno ako neudata stupi u seksualni odnos. Tada bi je stavili na stub srama, dok bi jedini način da bude poštovana u društvu bio da stupi u bračni odnos. Žena je imala vrednost samo ukoliko je imala muškarca uz sebe. Kroz stvaranje stripa Roza sve više i više shvata koliko vredi baš zato što je devojka, odnosno žena, jer su žene, uprkos svim preprekama kroz koje su prolazile u prošlosti, uspele da se izbore za sebe i svoj položaj u društvu.

Da društvo tretira žene na osnovu njihovog izgleda pokazuje se kroz lik Fatime, Rozine najbolje drugarice. Fatimu, iako je u stvari dobra i pametna, okolina smatra niskomoralnom i prostodušnom devojkom samo zato što je fizički atraktivna. Mislim da je to vrlo nepravedno, npr. da li ste nekad za atraktivnog momka čuli predrasudu ma sigurno je niskomoralan? Ni ja. Kao što je Roza rekla, Fatima je pametna i dobra, ali velika većina to neće pomisliti jer na nju i devojke nalik njoj u životu gledaju kao na objekte.

Roman Biti ja ima svoje nedostatke, ali takođe kroz svoje likove ohrabruje devojčice i devojke što je danas važno i potrebno. Ova knjiga pokazuje da treba da cenimo sebe i nikad ne dozvolimo da nas bilo ko zastraši ili potcenjuje jer smo devojke. Roza nas je to na lep način naučila, kako nas tako i sebe.

Jelena Mićić

Autorka teksta je članica junior redakcije portala Mini Bookvica.