Pitanja i debate koje Likica pokreće zadiru u samu srž kapitalističkog patrijarhata – zašto je brak još uvek domnantno shvaćen kao jedini legitiman oblik partnerske zajednice, zašto kod nas nisu legalni istopolni brakovi, zašto su žene sistematski brisane iz istorije, zašto tamponi i ulošci nisu besplatni.
Marina Veličković, Lamija Begagić, Furam feminizam (Mas Media / Fond za otvoreno društvo BiH 2016)
Furam feminizam Lamije Begagić i Marine Veličković, bez obzira na to da li se čita kao priručnik ili kao „angažovana proza“, proizvod je demokratske ambicije da se alternativnim sredstvima interveniše u školske kurikulume, te da znanje o borbi različitih društvenih grupa za jednakost, posebno žena, ne ostane, kao do sada, izvan učionice. S obzirom na to da je ovo pionirska publikacija tog tipa na našem govornom području, feminističke kritičarke su do sada mahom stavljale akcenat na samu inicijativu i njen značaj u dvostruko mizoginom kontekstu – u obrazovnom sistemu i na „književnoj sceni“. Zato se praktično nije govorilo o bitnim nedostacima ove knjige, kako na idejnom tako i na planu izvedbe.
Priručnik, kako u podnaslovu stoji, „za djevojčice, a što ne, i za dječake“, sastoji se iz četiri dela: kratkog predgovora Nenada Veličkovića „O čemu škola šuti“, fiktivnog bloga koji o svom životu i vlastitim feminističkim dilemama vodi junakinja Likica pod nazivom „Furam feminizam“, pojmovnika tj.rečnika borbe za jednakost, kao i pogovora autorki – „Nije što je naša, ali je zlatna djevojčica“.
U predgovoru Nenad Veličković piše: „Ova je knjiga najprije namijenjena djevojčicama, ali ovaj predgovor nije. Zato je kratak, da ga one lako preskoče, kao da je rastegnut lastiš. On se obraća odraslima, koji šalju djecu u škole i koji ih u školama dočekuju, pitanjem: kako ćemo svijet za njih učiniti boljim ako se mi sami odbijamo menjati“. Iako predgovor postavlja hrabro i važno pitanje, ideja da deca određena pitanja ipak treba da preskoče, na suptilan način osnažuje postojeću hijerarhiju odrasli/deca u debati u obrazovanju, jer je implicitno zasnovana na pretpostavci da se deca i tinejdžerke/tinejdžeri moraju nekako „prevariti“ ili „namamiti“ određenom retorikom kako bi se zainteresovali za društveno-političke teme.
Ova verovatno neosvešćena pretpostavka, budući da su i autorke knjige i autor predgovora dugogodišnji aktivisti za ljudska prava, očituje se u tonu Likičinog bloga. To je ton tinejdžerskih ljubavnih romana. Potencijalni prigovor da se sa decom i tinejdžerkama mora razgovarati na njima bliskom žargonu, pri čemu se kao norma podrazumeva konzumeristički žargon, kontradiktoran je sa idejom vodiljom ove knjige – da se ona obraća devojčicama kao buntovnicama s razlogom.
Temeljni problem knjige Furam feminizam leži u pokušaju da se feminizam određenim marketinškim strategijama približi i učini prihvatljivim svima. Tako zamišljen konsenzus rezultira ne samo komunikativnom konfuzijom – sa kim i koliko uspešno ova knjiga komunicira – već i deradikalizacijom i depolitizacijom feminističkih ideja.
Pitanja i debate koje Likica pokreće zadiru u samu srž kapitalističkog patrijarhata – zašto je brak još uvek domnantno shvaćen kao jedini legitiman oblik partnerske zajednice, zašto kod nas nisu legalni istopolni brakovi, zašto su žene sistematski brisane iz istorije, zašto tamponi i ulošci nisu besplatni.
Međutim, svesne nelagode koju ova pitanja provociraju, autorke su Likičin glas obojile tonom tonejdžerske melodrame, a okruženje u kome ona živi i odrasta učinile gotovo bajkolikim. Likičina porodica nema problem sa činjenicom da je Likičina sestra lezbejka, tetka živi u srećnoj vanbračnoj zajednici, roditelji Likičinog najboljeg druga su razvedeni, ali srećni sa svojim novim partnerima, a Likičina nova prijateljica je ambasadorkina ćerka. Dalje, u blog postu kojim završava „Furam feminizam“, Likica nas obaveštava da će i na polugodištu imati zaključene sve petice, čime je njen jedini problem rešen.
Iako su autorke svesne svih slojeva Likičine privilegovanosti – „To što Likica ima sve što ima, a što i sama, pišući svoj blog, shvati – da bez neke svoje posebne zasluge živi bolje nego mnogi drugi – ne znači da se ono o čemu ona piše ne tiče i djevojčica koje su od toga daleko“ – to ne menja činjenicu da je Likičin lik izgrađen na portretisanju mlade feministkinje kao „dobre devojčice“ tj. kao ambicioznije i razboritije verzije tog patrijarhalnog arhetipa.
Stoga ne treba da nas začudi što je Likica buntovnica dok god to ne ugrožava njen uspeh u školi – uvek spremna da debatuje, Likica pred razrednom zaćuti onog trenutka kada je zakasnila na čas biologije, pa ne želi da dobije neopravdani. Utoliko konstatacija autorki da je njihova junakinja „zlatna devojčica“ nije nimalo ironična.
Nemogućnost da se prevaziđe shvatanje feminizma kao jednog od vidova političke korektnosti čini da problematizovanje siromaštva, eksploatacije i etničke diskriminacije, posebno u kontekstu Likičinog okruženja, koje uistinu deluje kao kula od slonovače, izgleda veštački i neubedljivo.
Štaviše, takvi propusti bacaju senku na ono što je najzanimljivije u tekstu – npr. multidimenzionalnost majčinog lika, koja je borbena žena koja se nekada interesovala za ideje Roze Luksemburg, ali i potlačena kao majka zadužena za kućni, emotivni rad i održavanje dobrih odnosa u porodici. Majka će uvek insistirati na važnosti zajedničkih nedeljnih okupljanja svih članova šire porodice, ali će u raspravi o povećanju broja žena u vojsci istaći represivni karakter vojske kao institucije i potrebu za njenim ukidanjem. Time je upečatljivo ilustrovano da žene, čak i kada usvajaju i neguju patrijarhalne obrasce ponašanja, nisu na njih svodive.
Pojmovnik, iako uglavnom korektno i prijemčivo napisan – svaka teorijska odrednica ilustrovana je i nekim primerom iz Likičine priče – takođe ne odoleva duhu političke korektnosti, pa se pojmovi mizoginije i „mizandrije“ obrađuju kao da su zaista uporedivi. I mizoginija i „mizandrija“ objašnjene su isključivo pomoću kategorije mržnje, a sistemski, te institucionalni karakter mržnje i diskriminacije prema ženama nije ni spomenut u datoj odrednici. Takvo poređenje mržnje prema ženama i mržnje prema muškarcima negira činjenicu je mržnja prema muškarcima individualnog karaktera dok je mizoginija institucionalni mehanizam patrijarhalnog društva, pa time i prvorazredni politički problem za feministkinje.
Drugim rečima, da je „mizandrija“ zaista isto što mizoginija samo sa drugačijim rodnim predznakom, borba za žensko oslobođenje ne bi imala smisla, pa ovakvo relaciono definisanje mizoginije, fundamentalnog pojma feminističkog diskursa, dovodi u pitanje legitimitet načelno ispravne autorske intencije – da je feminističko znanje neophodno u svim sferama obrazovanja i života.
Ipak, Furam feminizam, iako nije reč o svesnoj nameri autorki, nesumnjivo podstiče diskusiju o ograničenjima određenih poimanja feminizma, te pokreće na razmišljanje o feminističkoj pedagogiji, temi koja je kod nas predugo ignorisana.
