U ovim tekstovima je likovima dopušteno da pokažu svoje slabosti i za njih se nalazi razumevanje, dok je u osnovi svake od pojedinačnih priča njihovo prevazilaženje i postajanje boljim/om.

R. H. Palasio, Agi i ja: tri priče o Čudu, Dereta 2018.

Knjige za decu autorke R.H. Palasio postale su široko popularne od romana Čudo (2012), kod nas objavljenog u izdanju Derete (2018). Roman je već petu godinu zaredom na New York Times bestseler listi, a o popularnosti priče o Avgustu Pulmanu dosta govori i ekranizacija romana iz 2017. godine u čijem kastingu su se našle i holivudske zvezde Džulija Roberts i Oven Vilson. Još važnije je što je potencijal snažnih poruka romana po pitanjima socijalne inkluzivnosti, tolerancije i brige za druge prepoznat i u domenu obrazovanja. Dostupnost i raznovrsnost školskih sadržaja poput nastavnih priprema, projektnih zadataka, metodičkih smernica, kao i iskustava u podučavanju ovog romana na časovima književnosti pokazuje da je roman već godinama u lektiri generacijama osnovnoškolaca u SAD.

Neke od priča skrojenih oko ovog nesvakidašnjeg junaka, dečaka sa Tričer Kolinsovim sindromom, prevazišle su okvire romana Čudo i postale okosnice drugih književnih dela ove autorke. Tri priče: Julijanovo poglavlje, Pluton i Šingaling su prvobitno objavljene individualno u e-izdanjima, a potom i u knjizi Agi i ja: tri priče o Čudu. Isti literarni svet dele i knjiga citata i izreka 365 Days of Wonder (2014), slikovnica We’re All Wonders (2017) i grafički roman White Bird (2019) čiji prevodi zasad nisu objavljeni kod nas.

Zanimljivo je kako se sve naše priče mešaju. Svačija priča se upliće i ispliće iz nečije druge.

(Šarlot)

Iako nisu u pitanju nastavci, a forma i žanr tekstova variraju, u vezi sa ovim knjigama možemo govoriti o poetici Čuda. Autorka se u knjigama Čudo i Agi i ja na sličan način koristi postupkom smenjivanja perspektiva različitih junaka i junakinja, među kojima u Čudu dominira Avgustova, a ostale su za ovog junaka integralno vezane. Tri priče iz knjige Agi i ja deluju kao izostavljena poglavlja romana i vreme radnje u njima paralelno je sa onim iz Čuda. Događaji se sada posmatraju iz uglova još tri lika – Julijana (školskog siledžije i ultimativnog negativca), Krisa (Agijevog prijatelja iz najranijeg detinjstva) i Šarlot (devojčice koja je bila jedna od zaduženih za dobrodošlicu Avgustu u školu Bičer). Za razliku od perspektiva drugih junaka u Čudu, Avgust Pulman je znatno manje prisutan u pričama iz knjige Agi i ja. Ipak, njegovo prisustvo i odnos drugih junaka prema njemu ostaju neki od presudnih faktora za njihovo sazrevanje. Ovakav stvaralački postupak se sa poetičkog očitava i na idejnom planu. Svest o značaju sudbina drugih ljudi na njihove živote, i obratno, ideja je koja junakinje i junake romana opominje na važnost zajednice i poziva na obzir prema drugima.

O tome koliko bitnu ulogu ima ovakav narativni postupak možda najbolje govori činjenica da je Julijanova perspektiva toliko vidno i značajno odsutna u romanu Čudo, da možemo govoriti o njenom minus prisustvu. O psihološkom nasilju i diskriminaciji koje Julijan vrši nad Agijem, pokušavajući da spreči njegovu integraciju u školsku zajednicu, saznajemo iz perspektive žrtve. Ova pripovedna strategija nije slučajna i o njoj je govorila i sama autorka, obrazlažući da za njegov glas nije bilo mesta u Agijevoj priči. U tom smislu, tekstualna strategija je u Čudu postavljena zaštitnički prema žrtvi nasilja i zatvorila je mogućnost da se u romanu koji se bavi marginalizovanim junakom ostavi prostor za opravdavanje nasilnika.

Dobra je stvar u životu, Julijane, što nekada možemo da ispravimo svoje greške. Učimo iz njih. Popravljamo se.

(Sara, Julijanova baka)

Svakako, još jedna od ideja ovih dela je da uvek postoji mogućnost novog početka, kao i da nas pojedinačne greške ne definišu, zbog čega je fokus Julijanovog poglavlja u knjizi Agi i ja sazrevanje kroz prihvatanje odgovornosti za povređivanje drugih, pokajanje i pokušaj iskupljenja. U ovoj priči se za objašnjenje njegovog nasilničkog ponašanja uzimaju u obzir različiti faktori. Psihološka nestabilnost usled traumatičnih iskustava, ali i preterano zaštitnički nastrojeni roditelji, koji kroz niz postupaka pokazuju da se problemi i sukobi rešavaju prostim uklanjanjem njihovog izazivača, uklapaju se u motivaciju ovog junaka. Ipak, iako se u priči insistira na mogućnosti razumevanja Julijanovih postupaka, nema prostora za njihovo opravdanje. Ključnu ulogu u Julijanovom sazrevanju igra njegova baka od koje dečak uči o svom jevrejskom poreklu i saznanju da je preživela Holokaust zahvaljujući hrabrom podvigu dečaka Turtua¹Jedan od vidova diskriminacije osoba sa invaliditetom na koji se u priči skreće pažnja je i nazivanje pogrdnim imenima. Tourteau je na francuskom naziv za vrstu zglavkara, raka., inače nemačkog porekla, koji je bolovao od dečje paralize i, slično Avgustu, bio žrtva vršnjačkog nasilja usled invaliditeta zbog kog je stradao kao žrtva nacističkog režima.

Uprkos razumevanju koje tekst pruža za Julijanovo delanje iz straha od likova čiji izgled odstupa od uobičajene ljudske anatomije poput junaka iz knjiga i filmova – Voldemora, Goluma i drugih, u Julijanovom poglavlju nedostaje dublja problematizacija imperativa normalnosti ili savršenosti ljudskog tela, koja je mogla uzeti maha u motivacionoj niti vezanoj za lik Julijanove majke. U knjizi se često mogu čitati dvosmislene poruke u vezi sa odnosom prema fizičkoj lepoti. Sa ne potpuno jasnom motivacijom i funkcijom, u pričama se akcentuje izuzetna lepota Avgustovih roditelja, dok je on u literarnim svetovima ovih dela jedini junak sa fizičkim nedostatkom i neregularnim izgledom.  Avgust Pulman je u ovim knjigama usamljen slučaj, zbog čega je teško oteti se utisku da se ovakvom literarnom obradom radije ističe ekscesnost njegovog primera, kojoj u prilog ide imenovanje priče Čudom.

Sasvim suprotno, u priči Pluton Avgustov najbolji drug iz najranijeg detinjstva, Kris, prvi put je saznavao o efektu koji izgled njegovog prijatelja ima na druge u okolini tek iz njihovih snažnih reakcija. Vrlo ilustrativna, ova situacija pokazuje kakvu ulogu društveni uticaji – različita iskustva odrastanja, vaspitanja i obrazovanja, imaju na formiranje stavova o tome šta je normalno. Jedna od glavnih tema Krisove priče je prijateljstvo. Pritisak okoline i reakcije drugih na Avgustovu pojavu utiču na to da ovaj dečak počne da izbegava mešanje prijateljskih krugova. Zajedno sa tim, fizičko udaljavanje drugara slabi njihov odnos. Kroz vrlo efektan pripovedački postupak, jedan dan iz Krisovog života i suočavanje sa strahom od gubitka roditelja paralelno je pripovedan sa dečakovim asocijacijama na prijateljstvo sa Avgustom za kog je saznao da se upravo u tom trenutku suočava sa specifičnim gubitkom u porodici. Spisateljsko umeće R. H. Palasio da likovima dece u svojim knjigama otvori siguran prostor za ispoljavanje različitih slabosti i pronalaženje podrške i razumevanja definitivno najjači utisak u knjizi Agi i ja ostavlja u poglavlju Pluton.

Sitni koraci! Sve počinje sitnim koracima!

(Gospođa Atanabi)

(Ne)mešanje prijateljskih krugova posebnu pažnju dobija u priči Šingaling. Tematski najudaljenija od radnje romana Čudo, priča deluje veštački povezano sa dešavanjima iz romana u pokušaju da se u univerzum Čuda uklopi po istom principu kao i ostale. Pomalo je razočaravajuće što je nesrećno rešenje za opravdavanje odsustva informacija iz romana na koje bi se ova priča nadovezala vezano za junakinju Leti. Njena namera da ne opterećuje Avgusta ženskom dramom koja se dešavala paralelno sa ratom među dečacima u kom je trpeo psihičko nasilje ukazala je da su rat ili drama date kao polarne mogućnosti za sukobe između dečaka sa jedne i devojčica sa druge strane.  

Leti je inače vrlo autentična junakinja i još od romana Čudo ultimativna predstavnica progresivnih vrednosti među decom. Ona je ujedno i jedna od retkih likova za koje postoji naznaka da je dete roditelja različitih etniciteta. Pored imenā koja mogu upućivati na različita porekla likova, knjige R. H. Palasio ne stavljaju dovoljan fokus na moguća specifična iskustva i prepreke sa kojima se nose pripadnici različitih društvenih grupa, zbog čega svet Čuda deluje univerzalno beo. Dok se u filmskoj adaptaciji može primetiti namera da se ovaj problem popravi, evidentno odsustvo ovakve raznolikosti među glavnim likovima, a posebno licima koja govore, u obe knjige je prilično začuđujuće, s obzirom na njihovu progresivnost u nekim drugim aspektima. Šingaling je priča koja ima najviše potencijala u pogledu multikulturalnosti, kao i rasne raznolikosti i klasne osvešćenosti. Devojčice pronalaze davni intervju u kom gospođa Atanabi govori o svom iskustvu odrastanja u Istočnom Harlemu, teškoćama da se izbori sa siromaštvom i drugim socijalno uslovljenim preprekama i nastavi sa plesnim obrazovanjem. Iako upečatljiv, koliko zbog tema kojima se bavi, toliko i zbog odudaranja od sadržaja ostatka knjige, ovaj segment u pogledu društvene angažovanosti ipak zauzima premalo prostora u priči.

Kroz metaforu Venovih dijagrama, pripovedačica Šarlot objašnjava socijalnu dinamiku između različitih prijateljskih krugova u školi Bičer. Angažovane na zajedničkom umetničkom projektu, Šarlot, Leti i Zimena, iz inače nedodirujućih skupova, prevazilaze postavljene granice i izgrađuju prijateljske odnose usput pomažući jedna drugoj u ličnom razvoju i sazrevanju za koje je ključno bilo suočavanje sa sopstvenim diskriminatornim praksama i kreiranim predrasudama. Ovaj socijalni napredak, nažalost, ostaje tajna tri junakinje. Nakon završenog plesnog nastupa, sve devojčice se vraćaju za svoje kafeterijske stolove, a pripovedačica Šarlot priznaje da nije realistično očekivati značajniju promenu u odnosima među učenicima/ama škole, zbog čega ovi uspesi ostaju u okviru individualnog razvoja i nemaju širi društveni potencijal. Saznanja o iskustvima drugih ljudi i upoznavanje sa različitim sudbinama junaka koji imaju neku vrstu invaliditeta igraju značajnu ulogu u sazrevanju likova. Ipak, Avgustovo prisustvo, ali i uključivanje nekih drugih junaka sa margine poput Gordija, slepog uličnog svirača, kao i priče o istoriji gospođe Atanabi, češće je samo podsticaj za sazrevanje junakinja i junaka, nego otvoren prostor u priči za marginalizovane subjekte.

Koliko jak akcenat knjige R. H. Palasio stavljaju na suprotstavljanje diskriminaciji osoba sa invaliditetom, toliko propuštaju da dovedu u pitanje ekonomsku privilegovanost svojih likova. Osim u povremenim buntovnim izletima, poput šaljivog komentara gospođe Atanabi, nastavnice plesa, na račun razlike između svog i ekonomskog položaja svojih učenica, kao i priče o Šarlotinoj inicijativi da tokom zime pomaže beskućnicima, svet u kom se kreću ovi likovi obeležavaju privatne škole, dostupna zdravstvena nega, kao i neproblematizovano oduševljavanje dece raskoši i bogatstvom, dok se za pomoć u kući, uvek bebisitersku, redovno portretišu žene latino-američkog porekla, sa lošim engleskim i ponekad ograničenim životnim stavovima.

Iako dostupna samo privilegovanima, škola Bičer u ovoj knjizi služi i kao dobar primer institucionalne podrške u borbi protiv različitih oblika vršnjačkog nasilja. Nastavno osoblje i direktor škole, kako u Čudu, tako i u pričama iz Agi i ja, imaju presudan značaj za uspešnu integraciju učenika u školsku zajednicu, kao i za razvoj karaktera pojedinačnih učenika škole u kojoj postoji nulta tolerancija na vršnjačko nasilje. Zbog toga upada u oči Avgustova potreba, da, nakon prihvaćenog izvinjenja, Julijanu objasni da nije on prijavio slučaj školskom osoblju. Iako ovo priznanje u tekstu služi da istakne kako je neko iz Julijanove okoline, i sa njegove strane, stao na put nasilju, zaključak Julijanovog poglavlja ostaje problematičan utoliko što se cinkarenje u kontekstu školskog nasilja i dalje posmatra kao neželjena pojava, i to upravo iz perspektive najpozitivnije karakterisanog junaka, ujedno i žrtve nasilja.

Ipak, utiskom koji ostaje nakon čitanja knjiga R. H. Palasio dominira potreba za međusobnim razumevanjem, pažnjom i plemenitim gestovima. U ovim tekstovima je likovima dopušteno da pokažu svoje slabosti i za njih se nalazi razumevanje, dok je u osnovi svake od pojedinačnih priča njihovo prevazilaženje i postajanje boljim/om. Ideja o novom početku se preslikava i na poetiku R. H. Palasio. Može se primetiti tendencija ove autorke da u pisanju nakon Čuda u prvi plan stavi prethodno zanemarene perspektive. Između ostalog, grafički roman Bela ptica dodatno je razrađena epizoda o dečaku Turtuu iz Julijanovog poglavlja. Možda se može očekivati da će u nekim od narednih pisati i o uličnom sviraču Gordiju Džonsonu ili bebisiterkama Luisi i Lurdes, uz nadu da će sitni koraci ka klasnoj osvešćenosti biti nešto krupniji u budućim spisateljskim poduhvatima.