Roman Akvamarin ispripovedan je u prvom licu, jednostavnim i duhovitim stilom. Ešbah uspeva da preoblikuje rodne stereotipe i da predstavi bitne teme savremenog društva. Kvalitet uvećava i to što je u pitanju obrazovni roman u kom je tematizovan razvojni put junakinje od nesigurne devojke u odlučnu aktivistkinju, što je pozitivan primer u književnosti za mlade koja u ove pozicije, nažalost, češće stavlja dečake.

Andreas Ešbah, Akvamarin, Propolis Books, 2018.

  Akvamarin, roman poznatog i nagrađivanog pisca naučne fantastike Andreasa Ešbaha, izašao je prošle godine u izdavačkoj kući Propolis Books. Ovo je prvo delo nemačkog autora za decu i mlade koje je prevedeno kod nas, a prepoznato je kao kvalitetno štivo i od strane čitalaca i čitateljki (pouzdani izvori profesorke na zameni koja vodi tajno istraživanje među prvacima srednjih škola), kao i od kritičara (Knjigoskop mu je prošle godine dodelio nagradu Srebrni Knjigoskop za YA roman godine, http://knjigoskop.com/priznanja2018/ ).
Akvamarin predstavlja distopijski roman i tematizuje klimatske promene i globalno zagrevanje koje dovode do razaranja planete, što ovo delo žanrovski približava klimatskoj fantastici (cli-fi). Radnja romana odvija se 2151. godine u australijskom primorskom gradu Mokroj Luci. Protagonistkinja je šesnaestogodišnja Saha koja živi sa gluvonemom tetkom Mildred u jednom od siromašnijih kvartova gradića.
Ešbah prikazuje planetu nakon velikih klimatskih promena i rizičnih naučnih dostignuća koja su dovela do podele sveta na zone. Regije su podeljene pre svega ideološki, a mesto gde živi Saha opredeljeno je za neotradicionalizam – učenje koje na prvo mesto stavlja čoveka, zabranjuje zloupotrebu nauke, posebno genetski inženjering i spoj ljudskog i mašine.

Modra Luka nije prikazana kao potpuno skretanje u totalitarističko

društvo, kao što je slučaj u drugim popularnim prikazama distopija (npr. država Gilijad u Sluškinjinoj priči Margaret Atvud), već kao uređeniji i sigurniji deo planete, ali sa strogim i suštinski neravnopravnim zakonima. Saha na primer, otkrivši da je drugačija, strahuje da će biti odbačena i zajedno s tetkom proterana iz grada. Autor prikazuje Mokru Luku i kao mesto snažne kontrole vladajuće manjine, koja uspeva da ograničava slobodu (posebno znanja) pomoću jednostavne tehnonolgije koja je zabrinjavajuće zamisliva u našoj skorijoj budućnosti. Ešbah u duhu distopijske literature prikazuje uznemirujuću sliku naočigled naprednog, a suštinski dvoličnog društva koje kao glavnu vrednost stavlja čoveka, ali se jedva nosi sa različitostima i klasnom nejednakosti.

Pored ovih tema, Ešbah se bavi i vršnjačkim nasiljem koje povezuje sa temom različitosti. Naime, Saha se ne oseća bezbednom i pre saznanja da je potomkinja civilizacije nastale putem tajnog genetskog inženjeringa. Saha ne ume da pliva, pošto joj, kako u početku misli, iz medicinskih razloga nije dozvoljeno da ulazi u vodu. To što ne zna da pliva u gradu u kojem je plivanje aktivnost koja se podrazumeva čini je metom vršnjaka, pogotovo onih iz viših društvenih slojeva. Zanimljivo je, ipak, kako je autor prikazao vršnjačko nasilje izneveravajući čitalačko očekivanje i odbacujući stereotip. Dečak Pigrit koji spašava Sahu iz bazena u koji je nasilno ubačena, postaje joj prijatelj i saborac, a ne, stereotipno, junak u kojeg se junakinja zaljubljuje. Ešbah se poigrava i sa stereotipima vezanim za rodne uloge. Saha spašava život učeniku škole, dajući mu neku vrstu veštačkog disanja koje samu junakinju podseća na poljubac. što je jasna aluzija na princa iz bajke koji vraća princezu iz sveta mrtvih.
Roman se takođe bavi i pitanjem identiteta, odnosno potrage za narativima o roditeljima. Saha otkriva mnogo o majci, ali izuzetno malo o ocu. Roman se završava njenim odlaskom iz Mokre Luke, ali je taj odlazak manje motivisan aktivističkim pobudama za promenom, a više privatnom željom da upozna oca.
Potraga za ocem dobra je motivacija za junakinju koja je u periodu adolescencije kada se posebno učestalo preispituje identitet. Snažna želja da sazna ko joj je otac ipak ne sprečava Sahu da uvidi da to nije jedini način da bolje spozna sebe i svoje mesto u svetu. Na kraju romana, iako ne saznaje mnogo o ocu, junakinja uviđa da se promenila i u međuvremenu postala hrabra borkinja za ravnopravnost svih živih bića.
Na temu portage za roditeljem, autor vešto nadovezuje temu genetskog inženjeringa koja ujedno prikazuje nezasitu ljudsku znatiželju, egoizam i samoživost koji se okreću protiv nas samih. Iako ideja nije nova, prikazana je iz neobične perspektive i uvećava dinamičnost radnje.
Roman Akvamarin ispripovedan je u prvom licu, jednostavnim i duhovitim stilom. Ešbah uspeva da preoblikuje rodne stereotipe i da predstavi bitne teme savremenog društva. Kvalitet uvećava i to što je u pitanju obrazovni roman u kom je tematizovan razvojni put junakinje od nesigurne devojke u odlučnu aktivistkinju, što je pozitivan primer u književnosti za mlade koja u ove pozicije, nažalost, češće stavlja dečake.

Projekat MiniBookvica je jedan od tri pobednika konkursa Superste+ za 2018. u okviru programa Superste.net.