Bez obzira na to što primarno govori o tome kakav odnos svet ima prema gojaznim osobama i kakav odnos one imaju prema sebi, Krofnica u svojoj srži govori o tome kako društvo danas ume da bude surovo prema svim tipovima tela koji se ne uklapaju u sliku koju nameću mediji i razne industrije. Priča sama po sebi ne progovara samo o tome na koje sve načine posmatramo ženska tela, već i tome kako reagujemo na razmišanja o njima. Viloudin, na primer, nije uvek zadovoljna svojim telom, ali je tužnijom čini činjenica da se tako oseća, što znači da telo možemo smatrati svojim, ali da misli koje imamo o njemu nisu nužno naše.

Džuli Marfi, Krofnica, Vulkan 2016.

Žanr omladinske književnosti, popularni Young Adult, posvećen primarno publici tinejdžerskog uzrasta, postao je važan deo književnosti. Nastao kao spona između dečje i književnosti za odrasle, YA žanr je od svog nastanka usmeren ka tome da mlade čitateljke i čitaoce upozna sa fazama koje ih tokom odrastanja čekaju, a kako se menjalo vreme, tako se menjao i katalog tema prilagođavajući se interesima publike (i zakonima tržišta). Danas je književnost za mlade prerasla svoju prvobitnu namenu i postala dominantan izvor informacija o svetu i tome kako on funkcioniše, najviše zahvaljujući činjenici da se akteri tih priča ne suočavaju samo sa temama poput mladalačke ljubavi i smrti, već se glavni zapleti konstruišu tako da se kroz njih opisuju mladi ljudi koji pokušavaju da se izbore sa novim prostorima i granicama koje postavljaju društveni standardi u dominantoj kulturi. Tokom razvoja, u okviru YA žanra razvio se čitav niz podžanrova, ali kroz svaki od njih se i dalje aktuelizuje narativ o odrastanju.

U tom smislu, ni roman Krofnica (Vulkan, 2016) američke književnice Džuli Marfi nije izuzetak. Smeštena u mali grad u državi Teksas, ova priča o odrastanju prati srednjošklolku Viloudin, jednu visprenu devojku koja ne trpi školske siledžije, voli Doli Parton, upoznaje čari prve ljubavi, prolazi kroz svađu sa najboljom drugaricom i ne podnosi činjenicu da joj je majka dodelila nadimak Krofinca. Jer, Viloudin nije samo tinejdežrka koja prolazi kroz faze odrastanja, ona je debela tinejdžerka (kako sebe u tekstu naziva glavna junakinja), što njenoj priči dodaje još jedan, u kontekstu savremenog društva, vrlo bitan nivo. Da se Viloudin po svom fizičkom izgledu razlikuje od svojih vršnjakinja, jedna je od prvih stvari koje saznajemo o njoj: najpre u vidu kontrasta koji naglašava prilikom opisivanja svoje najbolje drugarice Elen, a zatim i kroz samodefinisanje. Viloudin ostavlja utisak samouverene devojke, koja se dobro oseća u svojoj koži, ali kada priča počne da se grana, saznaćemo da to i nije baš potpuna istina. Jedinstvenost Viloudin kao junakinje i odstupanje od ustaljenih stereotipa kada je sama priča u pitanju, doveli su do toga da roman Džuli Marfi bude ekranizovan (za naše tržište film je preveden kao Knedilica). Iako se verzija sa velikog platna u mnogim aspektima razlikuje od književne osnove, glavna ideja je ostala ista i sažeta je u poznatoj misli Doli Parton: saznaj ko si i uradi to namerno (find out who you are and do it on purpose).

Životna priča glavne junakinje je netipična od samog rođenja: odrasla je uz majku Rouz i tetku Lusi. Ono što je za radnju ovog romana značajno jeste činjenica da stereotipi prikazani kroz ove dve junakinje zapravo oslikavaju dva ekstremna stava prema pojmu lepote i slici tela: majka je pobednica na lokalnom izboru za mis, prava ,,južnjačka lepotica’’, dok je tetka morbidno gojazna. I dok junakinji majka nameće stroge režime ishrane da ne bi (p)ostala gojazna i odbija da prihvati da telo njene ćerke nije njeno niti da na njega može da utiče, tetka je ta koja devojčicu uči da prihvati sebe bez obzira da li se uklapa u sliku koju joj majka nameće i da ne dozvoli da je nametnuti standardi lepote, u koje se ne uklapa, sputavaju u životu.

Lusi je osoba koja igra centralnu ulogu u konstruisanju identiteta svoje sestirčine: da nije bilo Lusi, Viloudin ne bi upoznala Elen, niti bi volela Doli Parton, čijim je stavom Lusi inspirisana. Uticaj koji je tetka imala na glavnu junakinju ne smanjuje se tokom romana, iako već na samom početku saznajemo da je Lusi umrla. Kako se priča razvija, u opisima poslednjih meseci Lusinog života i načinu na koji se govori o njenoj smrti, možemo uvideti stereotipno upozorenje protiv gojaznosti i stavove koje savremeno društvo ima prema gojaznim osobama: Lusi je bila isuviše krupna za sedišta u avionu, za izalazak iz kuće, pa čak i za mrtvački sanduk. Međutim, Viloudina sećanja govore drugačiju priču. Iz njene perspektive, Lusi zaista treba da služi kao primer, ali ne zbog svoje težine, već zbog toga na koji način je težina kontrolisala šta sme da uradi. Kada govori o svojoj tetki, Viloudin ističe koliko je bila puna podrške i koliko ju je ohrabrivala da se oproba u svemu što joj se sviđa, ali govori i o svim stvarima koje Lusi nije uradila zbog toga što je verovala da ne može, a nije se našao niko ko bi je uverio u suprotno. U tom smislu, njena funkcija nije (samo) stereotipno upozorenje na štetne posledice gojaznosti, već treba da pokaže da neke stvari na sebi ne možemo da promenimo, ali da one ne smeju da nas definišu i sputaju u tome da radimo ono što volimo.

Lusina smrt pojačava tenziju između Viloudin i njene majke. Rouz ne menja svoje stavove o Viloudinom telu čak i kada dođe do direktnog konfilikta, ali kada Rouz pokuša sestrinu sobu da pretvori u radnu, Viloudin će taj potez protumačiti kao Rouzin način da zauvek izbriše sećanja na sestru, odnosno da se, što više može, udalji od onoga što je njena sestra predstavljala i što nikako ne želi za svoje dete. Vilouidn, sa druge strane, očajnički pokušava da održi Lusinu prisutnost i u fizičkom smislu, pa tako sve ono što Rouz namerava da baci ili donira, premešta u svoju sobu. U jednoj od kutija nalaze se suveniri vezani za Doli Parton, ali i nešto što će Viloudinu borbu da bude prihvaćena podići na novi nivo: Lusina do pola popunjena prijava za izbor za mis, isti onaj na kome je njena sestra pobedila. Viloudin u aktu prijave na izbor vidi način pobune, jer iako u pravilima nigde ne piše da devojke sa viškom kilograma ne mogu da se prijave, one to ipak ne čine. Isto važi i za devojke sa hedikepom, pa se tako Viloudina odluka širi i po prvi put u istoriji, izbor postaje inkluzivan.

Najpozitivnija strana ovog romana jeste sama Viloudin i njen odnos prema sopstvenom telu. Iako sporedni likovi klize u stereotip (majka i tetka, zle mršave devojke), autorka uspeva da izbegne uobičajne probleme koji prate priče poput ove. Viloudin je svesna trenutka u kom živi i kroz njene postupke se jasno očitava borba protiv sverastuće fetofobije. Međutim, ono što je zanimljivo jeste da njena borba nije konstantna, što je jasan znak da Marfi nije imala nameru da od svoje junakinje pravi heroinu jedne društvene grupe. Viloudin je zapravo jedna obična tinejdžerka, što potvrđuju njeni stavovi prema drugim devojkama. Svesnost sopstvenog položaja u društvu ne znači nužno svest o položaju drugih, te se i tu otvara polje edukacije: mlada publika zajedno sa Viloudin uči kako prihvatiti druge. U tom smislu je zanimljivo i kako se ona ophodi prema sebi: iako svoje telo ne voli previše, njen najveći cilj ipak nije da izgubi težinu. Viloudin se ističe baš po tome što se junakinja poput nje ne javlja često. Njena težina nije posledica traume, niti je ona tu da nas nauči da lepota dolazi iznutra. Ona nije vesela najbolja drugarica glavne junakinje, niti ceo roman provodi usamljena u svom očaju.

Stav koje društvo ima prema gojaznim ljudima, očitava se kroz roman na nekoliko nivoa. Jedan je onaj koji Rouz potencira u odnosu sa svojom kćerkom. Drugi dolazi od same Viloudin, koja kroz svoja zapažanja uočava niz situacija u kojima fizički izgled osobe može da ih sputava u raznim aspektima života. Kako roman govori o tinejdžerkama i njima bliskom svetu, autorka je te situacije svela na njima poznate i bliske, poput šoping centara. Garderoba i odnos prema njoj suptilno se provlače kroz ceo roman, bilo da je reč o svakodnevnoj garderobi, bilo kad se radi o odeći za izbor za mis. Ipak, za pogled na odnos zajednice prema gojaznim osobama, zanimljivije je posmatrati na koji način svakodnevna garderoba postaje više od samo odevnog predmeta. Viloudin primećuje da ne može da kupuje u šoping centrima zbog toga što u većini prodavnica nema odeće njenog broja. Ona tu činjenicu prihvata, ali se sa njom ne miri i posebno je iznenađuje što mora da je objašnjava svojoj najboljoj drugarici. Elen ne deli istu perspektivu kao Viloudin zbog čega i ne može da razume zašto njena drugarica ne želi da radi sa njom u prodavnici odeće, ali ni sam osećaj nelagode koji se javlja u tržnim centrima. S druge strane,Viloudin primećuje da postoje osobe koje su u gorem položaju od nje: kada primeti Mili, puniju devojku iz škole, Viloudin razmišlja o veličini i tipu njene odeće, poredeći je sa svojom. Na kraju, i Rouz potvrđuje značaj gardarobe kada, pakujući Lusine stvari u kutije za donacije, podseća Viloudin koliko je teško gojaznim ženama da pronađu odgovarajuću odeću. Stoga, nije teško zaključiti da je pronalaženje odgovarajuće garderobe zapravo metafora za osećanje prihvaćenosti unutar zajednice.

Jedna od velikih tema YA žanra, bilo da funkcioniše kao samostalna ili kao sporedna priča, jeste i tema prve (velike) ljubavi. Roman Krofnica ni u tom smislu ne odstupa, pa se tako već u prvom delu romana razvija romantična priča između Viloudin i Boa, njenog kolege sa posla, sportiste iz privatne škole. On je, naravno, predstavljen kao mladić koji ne govori mnogo i čija životna priča, očigledno, krije neku tajnu. Krofnica i ovde iskače iz ustaljenog šablona, najpre zbog toga što njegovo zanimanje za Viloudin nije proisteklo iz nekog drugog izvora (u romanima ovog žanra, najčešće je reč o opkladama). On vidi Viloudin kao drugačiju u odnosu na devojke koje poznaje, ali i kao sebi ravnu, zbog toga što, kasnije ćemo saznati, imaju isto klasno poreklo. Čini se da ih autorka spaja upravo zbog toga što oboje štrče iz sredina u kojima se nalaze, s tim što je kod njega osećaj nepripadanja uslovljen poreklom, odnosno materijalnim statusom. Bilo kako bilo, uz meteorsku kišu, Bo i Viloudin postaju par.

Koliko je taj čin za nju značajan toliko joj i stvara problem, jer čim Boova ruka dodirne određeni deo njenog tela, Viloudin jedino može da misli o tome kako će uskoro i on otkriti u kojoj meri je ona nesavršena, pa odlučuje da se udalji od njega. Bez Lusi i Elen kao emotivne podrške, Viloudin shvata da pukotine u njenom samopouzdanju postaju sve veće. Način na koji se njihov odnos razvija jeste zanimljiv, zbog toga što oboje uče kako da budu emotivna podrška onom drugom. Posebno je važno naglasiti da se Bo iz sve snage trudi da joj dokaže da je slika koju ona ima prema sopstvenom telu pogrešna, ali to za Viloudin nema nikakav značaj. Njoj nije potrebna validacija muškarca. Zapravo, njoj nije potrebna ničija validacija, osim one koja dolazi od nje same, čime autorka uspešno razbija još jedan stereotip ukorenjen u ovom žanru.

Kada je reč o filmu, ljubavna priča između Viloudin i Boa potisnuta je u drugi plan, dok je glavni fokus stavljen na odnose među ženskim likovima. Prvi i najrazrađeniji je odnos koji Viloudin ima sa svojom majkom, u čijoj se pozadini, sa druge strane, aktuelizuje odnos koji su imale Rouz i Lusi. Motiv ženskog prijateljstva je takođe zastupljen, ali nedovoljno razjašnjen, čemu je verovatno doprinelo izbacivanje određenih scena prilikom montaže. Tako, na primer, ne vidimo nigde kako su Milisent i Hana saznale za Viloudinu odluku da se prijavi za izbor, već se samo pojavljuju sa prijavama. I dok Mislisent dobija dovoljno prostora da se razvije kao junakinja i u filmu, lik Hane doživljava velike promene. Hana je u romanu Dominkanka sa istaknutim prednjim zubima koja se deklariše kao lezbejka, dok je u filmu prikazana kao bela, gotik devojka čiji je talenat na izbor za mis izvođenje borilačkih veština. Mada je prethodno probala sa ovim:

Neke junakinje nisu uspele ni da se nađu u filmu. Prijava Amande na izbor za mis, kao osobe sa invaliditetom, bila je od velikog značaja za ideju o inkluzivnosti koju je Džuli Marfi unela u roman. Amanda je iz filma isključena, tako da ekranizacija ipak nije uspela da se mnogo udalji od svojih standardnih principa.

Bez obzira na to što primarno govori o tome kakav odnos svet ima prema gojaznim osobama i kakav odnos one imaju prema sebi, Krofnica u svojoj srži govori o tome kako društvo danas ume da bude surovo prema svim tipovima tela koji se ne uklapaju u sliku koju nameću mediji i razne industrije. Priča sama po sebi ne progovara samo o tome na koje sve načine posmatramo ženska tela, već i tome kako reagujemo na razmišanja o njima. Viloudin, na primer, nije uvek zadovoljna svojim telom, ali je tužnijom čini činjenica da se tako oseća, što znači da telo možemo smatrati svojim, ali da misli koje imamo o njemu nisu nužno naše. U tom smislu, roman možemo tumačiti kao svojevrsnu kritiku kompanija koje insistiraju na pozitivnom pristupu u slici tela, jer ne zadiru u suštinu problema. Usmerene ka određenom (materijalnom) cilju, kampanje koje se zasnivaju na promociji pozitivnog stava prema telu, zapravo čine kontrauslugu, jer stvaraju atmosferu u kojoj izražavanje negativnih emocija prema sopstvenom telu više nije prihvatljivo (Rouz to vrlo lepo sažima u rečenici: nema ničeg toliko neatraktivnog kao što je nezadovoljna mlada žena). Viloudin unutar svoje zajednice sprovodi neku vrstu akcije prihvatanja i pozitivnog pristupa telu, ali u isto vreme jasno izražava stav da ne postoji ništa pozitivno u tome što se ne priča o problemima na koje gojazne (ili bilo druge stigmatizovane) osobe nailaze.

Marfi, možda i pomalo naivno, rešenje vidi u staroj floskuli da je lepota u oku posmatrača. Izbor za mis, kao jedan od događaja opisanih u ovom romanu, to i potvrđuje, samo, ako se iz sveta književnosti vratimo na kratko u stvaran svet, pitanje ostaje šta je ono što oko (sudije) može da vidi.

Projekat MiniBookvica je jedan od tri pobednika konkursa Superste+ za 2018. u okviru programa Superste.net.