O stanju u Makedoniji razgovarale smo sa profesorkom Vesnom Mojsovom-Čepiševskom (sa Filološkog fakulteta „Blaže Koneski“) i profesorkom Kalinom Maleskom (sa Univerziteta „Sv Ćirila i Metodija“). Veliku zahvalnost za nastanak ovog teksta dugujemo Manji Veličkovskoj, kritičarki i istraživačici u oblasti književnosti.
Kako je koncipirana lektira u drugim susjednim republikama možete čitati ovdje.

I
Skica lektire koja se obrađuje u Makedoniji

Koliko su puta posljednjih godina pominjane ili sprovođene reforme, ili čak pominjane, ali ne i dovršene? Ili je u pitanju dug proces stalnog pregovaranja između predstavnika i predstavnica struke, s jedne strane, i ministarstva, s druge?

Skoro čitavih deset godina lektira je ostala netaknuta. Međutim, u proleće 2013. godine započela je ozbiljnija inicijativa Kancelarije za razvoj pri Ministarstvu obrazovanja i nauke za reviziju lektire od drugog do devetog razreda. Na tome je radila posebna komisija sastavljena od stručnih lica koja su se profesionalno bavila izučavanjem književnosti i posebno književnošću za decu i mlade, koja je napravila predlog programa lektire.

U njemu je, pored poznatih imena i naslova kako iz makedonske, tako i svetske književnosti za decu, ova komisija ponudila i nove naslove. Trebalo je da se oni, po čitljivosti i prihvatljivosti, mere sa onima koji su već etablirani, poput: Zoki Poki ili Markove devojke Olivere Nikolove, Kasni-porasti Petra M. Andreevskog, Šećerne bajke Slavka Janevskog, Velikih i malih Boška Smakoskog, Spomenke i Marte Gorjana Petrovskog, ali i sa Pipi dugom čarapom Astrid Lidgren ili Pinokiom Karla Kolodija, Malim princem Antoana de Sent-Egziperija. U ovaj revidirani spisak lektire uključen je i posljednji dobitnik nagrade Vančo Nikolevski koju dodeljuje Udruženje pisaca Makedonije.

Svakako, ovdje se ponuda ne završava. Budućim čitaocima i čitateljkama je data mogućnost da zajedno sa svojim nastavnicima i nastavnicama, osim svetskih i makedonskih klasika, uključe i neke od novijih naslova makedonskih autora i autorki, kao što su
Zlatna jabuka i druge bajke Hrista Petreskog ili Hoću knjigu Aleksandra Kujundžiskog koja je prevedena/prepevana na šest manjinskih jezika R. Makedonije (albanski, turski, srpski, romski, vlaški/aromunski i bosanski), a od 2016. godine i na još četiri druga (slovenački, hrvatski, crnogorski i njemački) [1].

Međutim, bilo je potrebno da od 2013. prođe još nekoliko godina i predloga popisā, i konačno je pre nekoliko dana izašao najnoviji predlog lektire za osnovnoškolsko obrazovanje koji će početi da se primenjuje od školske 2019-2020. godine. To je zato što svaka vlast, s vremena na vreme, mora nešto da uradi i očigledno je došao red na lektiru za decu!

---

[1] Hoću knjigu (2006) je prevedena i objavljena na: albanski (Dua Libër), turski (Kitap istiyorum), srpski (Хoћу књигу), romski (Mangava lil), vlaški, aromunski (Voi carti), bosanski, bošnjački (Volim knjigu), slovenački (Ljubim knjigo), hrvatski (Zavolih knjigu),  nemački (Ich liebe das Buch) i na crnogorski jezik (Želim knjigu). U ovom kontekstu treba naglasiti kako bi bilo dobro da postoji više ovakvih knjiga, koje bi bile prevedene na jezike različitih naroda koji žive u Makedoniji.

Koliko su u popisu lektire zastupljene autorke i koje su među njima posebno vidljive?

Svakako da u popisu lektire ima i knjiga koje su napisale autorke, ali nisu uvrštene po principu samo zato što su žene, već zato što su njihova dela dragocena i dobra (razigrana) za razvijanje čitalačkog ukusa dece.

Dakle, sa po dve knjige, zastupljne su: Olivera Nikolova i Jadranka Vladova, kao i Slavka Maneva, Ilivera Korveziroska, Jagoda Mahajlovska-Georgieva, Biljana Stankovska, Nina Anastasova-Škrinjarić, Jadranka Klisarova.

Da li je i dalje zastupljena književnost u kojoj se tematizuje NOB? Ako ne, da li znate kada je isključena iz popisa?

I u prethodnom popisu lektire smo imali samo jednu knjigu o NOB-u (Čarobno samarče, koje je kao serija ekranizovano na MRTV), tako da nismo opterećivali djecu sa čitanjem knjiga te tematike. Iz najnovijeg spiska i ta knjiga je povučena, sledeći sugestije samih nastavika/ca i pedagoga/oškinja o tome šta prilvači, a šta ne privlači pažnju savremenom detetu.

Da li u lektiri dominiraju konzervativni sadržaji, može li se reći da je silabus nacionalistički?

Imamo 4 silabusa (makedonski, albanski, turski i srpski) i taj model nije nacionalistički, to je model koji odgovara narodima koji žive u Makedoniji. Svaki silabus ima zajedničke knjige/naslove koji su prevedeni na ova četiri jezika. U svakom silabusu ima knjiga autora/ki koji pišu na svom jeziku i koji su za ove potrebe prevedeni (iako je taj broj mali i treba da se radi na tome da se više prevodi sa makedonskog na jezike dugih naroda Makedonije i obratno, da se prevode knjige napisane na drugim jezicima naroda Makedonije na makedonski). Svaki silabus (ovdje mislim na one za decu koja slušaju nastavu na albanskom, turskom ili srpskom jeziku) ima knjige/naslove koji su pisali autori/ke iz Makedonije koji koje pišu na svojim maternjim jezicima, kao i knjige/naslove koji dolaze iz sredina/zemalja u kojima su ovo službeni jezici (Albanija, Turska, Srbija).

Da li je zastupljena savremena strana, domaća i/ili regionalna književnost?
Jesu li kurikulumi otvoreni ili potpuno zatvoreni? Da li postoji mogućnost da se neko djelo bira sa šireg spiska?

Postoji namera da se kurikulumi dopunjavaju i menjaju svake dve do tri godine (da se ponovo ne desi da prođe jedan jako dug period od više od 10 godina kada lektira uopšte nije dolazila na red). Najbolja novina jeste ta da je ponuđen model obavezne (2, 3 ili 4 knjige, u zavisnosti od uzrasta dece) i predlog 10 do 12 naslova izborne lektire od kojih nastavnici/e zajedno sa učenicima/ama biraju 2-3 knjige.

II
Kakvu lektiru želimo i kako želimo da se o njoj diskutuje?

Da li se u javnosti više govori o lektiri i „skandalima“ u vezi sa brisanjem i dodavanjem djela na popise, u odnosu na teme vezane za to koliko djeca i mladi čitaju, šta čitaju i kako čitaju?

Mnogo važniji nego spisak lektire je način na koji se u školama govori o lektirama. Sećam se da su još osamdesetih, kad je moja generacija bila u osnovnoj i srednoj školi, lektire obrađivane tako da je trebalo napisati nešto o sadržini, temi, idejama, opisu likova i kratkoj biografiji autora. Ne mogu da tvrdim da je i sad tako u svim školama, pretpostavljam da nastavnici i nastavnice primenjuju različite metode, ali čini mi se da je način obrađivanja lektire još uvek sličan.

U redu je, naravno, da se prepriča sadržaj ili da se opišu likovi, ali ako se na času samo o tome govori i nema nikakve diskusije, onda se propuštaju sva važna pitanja i sve važne teme o kojima te knjige govore.

Pitanja koja mogu da budu sporna, način na koji svaki učenik i učenica doživljava gradivo, kako se mišljenja učenika i učenica razlikuju jedni od drugih u odnosu na pročitane knjige – čini mi se da se na te stvari nedovoljno obraća pažnja. Ako se traži da neko samo prepriča sadržaj i da niko ne sme da kaže da mu je nešto u knjizi bilo nelogično ili mu/joj se nije dopalo, onda to može da spreči razvijanje ljubavi prema literaturi i da spreči razvijanje argumentovane diskusije o knjigama.

Inače, u odnosu na izbor lektire, svaka knjiga može podstaći diskusiju. Čak i kada knjiga deci nije mnogo zanimljiva, može pridoneti da se govori o tome zašto im nije interesantna, što opet podstiče analizu.

Kako bi se radikalnije mogla zamisliti promjena odnosa prema lektiri?

U odnosu na izbor knjiga, ja sam za to da se spisak lektire menja svakih nekoliko godina i da ima više izbornih knjiga. Tako se može razbiti mišljenje kako treba da postoji strog kanon u književnosti. Kad se nekoliko istih knjiga uče generacijama, onda učenici i učenice dobijaju utisak da su te knjige objektivno na „vrhu“ književnosti, a to može obeshrabriti (umesto ohrabriti) kritičku analizu.