O stanju u Srbiji, razgovarale smo sa Jelenom Stefanović, profesorkom i borkinjom za uvođenje drugačije perspektive u obrazovanje.
Kako je koncipirana lektira u drugim susjednim republikama možete čitati ovdje.

I

Skica lektire koja se obrađuje u SR

Koliko su zastupljene autorke (i pr. nekih koje su posebno vidljive)?

*U I i II razredu OŠ nema dopunskog izbora, a u III i IV izbor je slobodan, nije navedena lista.

U programu za OŠ posebno je vidljiva Desanka Maksimović, a i Grozdana Olujić se pojavljuje u nekoliko razreda.

U gimnaziji je odnos autorki i autora još nepovoljniji – u programu za prvi razred zastupljena je samo Jefimija, ali se u slobodnom izboru nalazi i Svetlana Velmar Janković. U drugom razredu uopšte nema autorki. U trećem su Isidora Sekulić i Desanka Maksimović, a u četvrtom Desanka Maksimović, s tim što se u okviru izbora savremene svetske lirike dvadesetog veka navode Cvetajeva i Ahmatova, a u izboru književnih kritika i eseja Isidora Sekulić.

Moglo bi se reći da su D. Maksimović, G. Olujić i I. Sekulić jedine vidljive autorke u srpskom obrazovanju, ali jedino D. Maksimović dostiže status muških kanonskih pisaca.

Da li je i dalje zastupljena književnost u kojoj se tematizuje NOB? Ako ne, da li znate kada je isključena iz popisa?

NOB-a uglavnom nema, do IV razreda uopšte, jedino su u dopunskom izboru za VI razred Ćopićev roman Orlovi rano lete (pre 2008. bio je u obaveznom delu), u VII Isakovićeva pripovetka Kašika i Čopićevi Doživljaji Nikoletine Bursaća (pre 2009. bili su u obaveznom delu). Jedini tekstovi iz NOB-a koji su i dalje u obaveznom programu su Krvava bajka Desanke Maksimović i odlomak iz Ćosićevih Deoba.

U gimnazijskom programu za III razred je Kovačićeva Jama, a za IV Kroz granje nebo A. Isakovića i Lelejska gora M. Lalića.

Da li u lektiri dominiraju koznervativni sadržaji, može li se reći da je silabus nacionalistički?

Moglo bi se reći da je program za OŠ nacionalni, budući da u njemu preovlađuju domaći kanonski autori (što nije slučaj sa romanima za čitanje kod kuće, gde dominiraju strani autori).

Iako je u programu dosta epskih narodnih pesama, tekstova o Svetom Savi, a ima i rodoljubive lirike, teško bi se mogao okarakterisati kao nacionalistički. Pre bi se moglo reći da autori/ke programa nemaju jasnu ideju o tome šta žele (ponekad je teško razumeti kako se pojedini ciljevi obrazovanja mogu ostvariti pomoću ovakvog programa).

U gimnazijskom program zastupljeni su značajni autora iz bivših jugoslovenskih republika: Njegoš (Gorski vijenac), Kranjčević (Mojsije), Prešern (Sonetni venac), Mažuranić (Agovanje iz Smrti Smail-age Čengića), Cesarić, Ujević, Matoš, Cankar (Kralj Betajnove), Krleža (Gospoda Glembajevi), Lalić (Lelejska gora). Biće zanimljivo videti šta će se dogoditi posle promene programa.

Koliko su puta posljednjih godina pominjane ili sprovođene reforme, ili čak pominjane, a ne sprovedene? Ili je u pitanju dug proces stalnog natezanja između struke i ministarstva?

To je zaista teško reći, 2003. zaustavljena je velika, sveobuhvatna reforma obrazovanja, ali su se neki tokovi implementirali i kasnije. Što se tiče programa, promene su uvek bile kozmetičke, neki nastavni sadržaji bi bili izbačeni, ili prebačeni u dopunski izbor, a neki dodati.

Međutim, trenutno je u toku kurikularna reforma, do sada su promenjeni programi za I i V razred OŠ i za prvi razred gimnazije tako što se insistira da nastava, odnosno učenje bude usmereno na ishode umesto na sadržaje, u skladu sa tim imaju i novi naziv: programi nastave i učenja

Sa druge strane, sadržaji su, uprkos deklarativnoj usmerenosti na ishode, dosledno navedeni u kurikulumu i mogućnost izbora drugih sadržaja ne postoji (mogu se birati samo oni sa predložene liste), što je paradoksalno. Inače, program za gimnazije nije menjan od 1992. godine (kako tvrdi Dejana Milijić Subić, koja rukovodi Centrom za razvoj programa i udžbenika u Zavodu za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja).

Da li je zastupljena savremena strana, domaća i/ili regionalna književnost?

Savremena književnost minimalno je zastupljena. U osnovnoj školi nije zastupljena savremena strana ni regionalna književnost. U novim programima za I i V razred pojavili/e su se neki/e savremeni/e domaći/e autori/ke, kao što su npr. Vesna Ćorović Butrić, Peđa Trajković, Igor Kolarov i Ivana Nešić. To ne važi za ostale razrede.

U gimnaziji nije zastupljena savremena strana, domaća i/ili regionalna književnost.

Jesu li kurikulumi otvoreni ili potpuno zatvoreni? Da li postoji mogućnost da se neko djelo bira sa šireg spiska?

U svakom od razreda osnovne škole (sem prvog i drugog) postoji izvesna mogućnost izbora, u trećem razredu najmanje dva, a najviše četiri dela, a u ostalim tri do pet. Takođe, u trećem i četvrtom razredu dela iz dopunskog izbora mogu se slobodno birati, dok se u starijim razredima mogu odabrati samo ona sa spiska.   

U gimnaziji je kurikulum potpuno zatvoren, sem u prvom razredu gde postoji spisak (Izborni sadražaj), sa koga treba birati (čini mi se) osam tekstova.

II

Kakvu lektiru želimo i kako želimo da se o njoj diskutuje?

Da li se u javnosti više govori o lektiri i „skandalima“ u vezi sa brisanjem i dodavanjem djela na popise, u odnosu na teme vezane za to koliko djeca i mladi čitaju, šta čitaju i kako čitaju?

Više se govori o skandalima nego o čitanju. Jedan takav skandal je nastao zbog pokušaja da se Agata Kristi uvrsti u program za prvi razred gimnazije. Pokušaj nije uspeo zbog navodnog negodovanja javnosti, pa je umesto Agate Kristi u lektiru uvršten roman Dorotej Dobrila Nenadića. Za mene je skandalozno premeštanje Kišovih Ranih jada iz obaveznih u izborne sadržaje, ali to nije bila tema koja je zanimala javnost.

Sa druge strane, u društvu su česte žalopojke zbog tzv. krize čitanja,međutim, ovom problemu ne pristupa se ozbiljno i sistemski (što je vidljivo i u pomenutom skandalu), pa se tako npr. u programu za četvrti razred gimnazije nalazi čak jedanaest romana. Takođe, iako se govori o novim digitalnim generacijama ne razmišlja se o tome da im se ponude hibridni romani za decu i mlade u kojima grafički elementi čine integralne delove teksta. Lektira ih odbija od čitanja, često i zbog jezika i sveta predstavljenog u delima koji im je dalek i nerazumljiv, a trebalo bi da ih privuče i zainteresuje.

Zašto nas ove teme vezane za lektiru toliko pogađaju? Da li zbog problema nastalih usljed nedovoljnog rada u oblasti prethodnog pitanja svu odgovornost nekako prebacujemo na taj jedan, u krajnjem, samo popis knjiga? A kako se o tim djelima predaje, da li to ikada dolazi na red kao tema za diskusiju?

Pitanje o načinu na koji se tumače dela iz programa je najvažnije, ali ono još uvek nije došlo na red. Dešava se da nastavnici/e drže predavanja i diktiraju ono što smatraju najvažnijim, a zatim od učenika/ca traže golu reprodukciju. U taj sistem se odlično uklapaju gotovi prikazi dela iz lektire na internetu koji sadrže odgovore na najčešća pitanja. Ovakvo obesmišljavanje nastave književnosti nije tema za ozbiljnu diskusiju u društvu jer bi takva diskusija ukazala na neefikasnost školskog sistema.

Takođe, način tumačenja lektire može uticati na normalizovanje neravnopravnih društvenih odnosa. Npr. postojeći program (kako su pokazala rodna istraživanja) doprinosi održavanju i reprodukovanju patrijarhalnih rodnih modela, a korišćenje feminističke književne kritike omogućilo bi dekonstrukciju tih modela i kod učenika/ca razvilo kritički odnos prema rodnim stereotipa i rodnoj neravnopravnosti.

U nastavi se, inače, veoma retko koriste poststrukturalistički pristupi koji omogućavaju otvaranje novih horizonata. Takođe, veoma je važno pomoći učenicima/ama da uoče ideološke aspekte teksta, da razumeju šta nam određeni tekst „radi”. Mislim da se takav pristup uglavnom izbegava.

Kako bi se radikalnije mogla zamisliti promjena odnosa prema lektiri?

(1) Svakako bih volela da se u lektiri nađe mnogo više tekstova koje su napisale žene jer je lektira, sudeći po autorstvu, muška; da se žensko iskustvo učini legitimnim i jednako vrednim kao i muško. (2) Smatram izuzetno važnim da u lektiri bude više tekstova u kojima su devojčice glavni likovi, u kojima su i ženski i muški likovi rodno nestereotipni, tekstova koji govore o odarstanju devojčica (od četrnaest romana iz lektire za OŠ nijedan ne govori o odrastanju neke devojčice, a devet se odnosi na odrastanje dečaka), u kojima se afirmiše žensko prijateljstvo i sl. (3) Takođe, u program bi trebalo uvrstiti i dela savremenih stranih i domaćih autora/ki, bliskih deci i mladima, dela koja govore o njima. (Jedne godine jedan moj učenik je u VI razredu predložio da svi/e pročitaju roman Ovo je najstrašniji dan u mom životu Jasminke Petrović i deca su stvarno uživala u tome.) (4) Smanjiti obim lektire kako bi se dela zaista mogla analizirati. (5) Dati veću slobodu nastavnicima/ama i učenicima/ama u izboru tekstova i broja časova koji su potrebni za njihovu analizu; omogućiti da se ne rade ista dela u svakoj generaciji. (6) Primeniti književno teorijski pristup – birati dela koja dobro odslikavaju neku književnu pojavu i zatim je na tim delima objašnjavati. (7) Čvršće povezati oblasti književnost i jezičku kulturu koje su kod nas veštački odvojene – raditi razne vežbe pisanog i usmenog izražavanja u vezi sa tekstovima iz lektire.