Od samog početka Sofija se nije uklapala u stereotip idealne devojke. Odmah sam znala da je ona, iako to nije umela u sebi da prepozna, veoma hrabra i da svoje nedostatke prihvata, jer zna da savršenost ne postoji. Ona je nežna junakinja, koja iza svoje, naizgled, neprobojne ličnosti krije tajne, strahove i probleme koje muče većinu tinejdžerki.
U svakom od nas postoji želja da u životu učini nešto veliko. Svaka devojka ima u sebi energiju koju mora iskoristiti da život promeni nabolje. Jedna od devojčica koja se nije uklopila u stereotip idealne devojke i time promenila svoj pogled na svet za samo jedno leto jeste Sofija, glavna junakinja i pripovedačica romana Leto kada sam naučila da letim.
Delo Jasminke Petrović dopalo mi se na prvo čitanje. Opisuje nam leto u životu jedne radoznale i po mnogo čemu drugačije devojčice, Sofije iz Beograda. Ona je bila spremna da doživi najlepše leto u životu, ali život je nepredvidiv, pa je Sofiju zadesio neočekivani preokret – roditelji su je poslali na prvi bus za hrvatsko primorje i to sa babom. U ovakvoj situaciji Sofiji nije ostalo mnogo opcija, osim da tuguje i bude ljuta na samu sebe što je uopšte pristala na ideju da pođe na more sa babom. Pomislila sam da ona preuveličava stvari, da put na more ne može biti toliko loša ideja, ali onda sam shvatila da nijedna trinaestogodišnjakinja ne bi volela da provodi najlepše dane u godini sa ženom koja je od nje starija bar pola veka. Baba je bila žena starog kova, dobro upućena u život i istrajna u svojim idejama. Sofija je bila neiskusna, mlada i verovatno se zato prepustila babinim naredbama, izbegavajući dalje svađe i pokušavajući da situaciju učini prijatnijom, koliko je to moguće. A onda je baba još više pokazala ko je glavni, došavši u svoj zavičaj, nakon susreta sa svojom sestrom Lucijom, koju nije videla dugi niz godina, sve zbog rata.
Za njih dve ovo je bio jedan od najznačajnijih momenata u životima, mada su njihovi karakteri bili sušte suprotnosti. Za razliku od svoje sestre, Nona Luce bila je osećajna, srećna žena, koja je uvek tražila razlog za osmeh i bezbrižnost. Baba je nad svojom glavom uvek imala mnoštvo problema, obaveza i strahova. Ipak, i nakon dugog niza godina i uprkos svim različitostima, njih dve ostale su izuzetno bliske, kao da su sve vreme zajedno živele. Njihov odnos nije zahladneo, a emotivni susret samo je učvrstio odnos dveju sestara.
Sofija je pokušavala da bude shvaćena, normalna i da balansira svojim životom, naročito u situaciji koja ju je zadesila – letovanje sa dve babe nije nimalo lako. Iako se ona sve vreme ponašala kao da nije zainteresovana, zapravo je bila veoma brižna i čuvala svojim babama leđa. Brinula se za njih, a naročito za babu, jer je ona žena koja ju je gledala dok je odrastala, pomagala da sazri, čuvala i davala savete. U svim ključnim momentima pokazivala je emocije koje je čine junakinjom za primer. Kada je babi trebalo da se doda nešto, ona ju je usluživala, kada joj se činilo da baba ne diše, ne bi se pomakla sa mesta, dok se ne uveri u suprotno, kada je babama bila potrebna njena pomoć, uvek im ju je pružala. Od samog početka Sofija se nije uklapala u stereotip idealne devojke. Odmah sam znala da je ona, iako to nije umela u sebi da prepozna, veoma hrabra i da svoje nedostatke prihvata, jer zna da savršenost ne postoji. Ona je nežna junakinja, koja iza svoje, naizgled, neprobojne ličnosti, krije tajne, strahove i probleme koje muče većinu tinejdžerki. Kada je počela dublje da se upušta u knjigu koju je počela da čita, Beskrajnu priču, u Sofiji se nešto promenilo.
Čitanje je na nju uticalo veoma pozitivno. Uživala je i prepuštala se mašti, zaboravljajući na sve brige, koje je očekuju kada zaklopi knjigu. Knjiga je bila njen izlaz iz realnog sveta, razlog da se isključi iz života i uči da leti. Letenje joj je bilo neophodno kako bi spoznala sebe i svet koji je okružuje, sazrela i prevazišla brige. Iako je Sofija završila čitanje knjige, to je nije sprečilo da i dalje mašta. Zahvaljujući svemu što je proživela, naučila je da „leti“. Postala je sigurnija u sebe i svoje odluke. Prihvatila je sebe, shvatila je da će uvek postojati osobe koje će je voleti bez obzira na sve, naučila je da su porodica i prijatelji najvažniji i večni. Otkrila je u sebi nove emocije i prevazišla svoje granice, izašla je iz svoje zone komfora. Emotivno je sazrela i naučila da se nosi sa svim emocijama koje život nosi. Život je ispunjen i teškim i predivnim trenucima i Sofija je to za vrlo kratko vreme osetila na svojoj koži. Iako je bila skrhana zbog Nonine smrti, desilo joj se i nešto što svaka devojka zauvek pamti. Prvi put se poljubila i to sa Šveđaninom, Svenom. Sofija je postala osećajnija, počela je na život da gleda drugačijim očima, naučila je da ceni male radosti koje život pruža.
Od momenta kada sam prvi put pročitala humoristički roman, Sofija je postala moj uzor. Iako sam na početku knjige smatrala da ona nema osobine junakinje romana koja bi trebala da inspiriše devojke, brzo sam se uverila da je Sofija zapravo savršena za uzor drugima. Njena hrabrost me svakodnevno inspiriše. Svojim postupcima je dokazala da svaka devojka može i treba da teži da bude najbolja verzija sebe. Koliko god se teško činilo, moramo u svemu da tražimo dobro, neophodno nam je u životu da budemo okruženi pravim ljudima da bismo to spoznali. Uz ovu knjigu sam plakala, smejala se i najvažnije – naučila sam da „letim“.
Zovem se Makrina Petrović. Imam 15 godina. U slobodno vreme volim da maštam i oživljavam svet knjiga.
Makrina Petrović
Tekst je objavljen u okviru akcije #pobunjenočitam.
