Prvi dio intervjua možete pročitati ovdje

Budućnost je feministička

Mada sam u tom trenutku već duže vrijeme pratila Lonac, i cijenila sam što neko o tako specifičnom, ali važnom žanru tako temeljno i zanimljivo piše, trenutak kada mi je ovaj blog postao jedno od najdražih mjesta na netu desio se oko 8. marta. Na Međunarodni dan žena, Ana je na Instagramu podelila odličnu ilustraciju kojom se opisuje položaj savremene žene, koja je u neoliberalnom kapitalizmu opterećena i rasuta na stotinu strana. U donjem dijelu te ilustracije piše The future is female. Jedno od ljepših mjesta na internetu dobilo je u tom trenutku taj jedan sastojak koji mu je falio da bude i najljepše – Lonac je ne samo lijep, već je i angažovan, feministički!

Imate li uvid u to da li se objavljuju slikovnice koje se bave i društvenim pitanjima, ne samo emocijama i privatnim?

Ja imam, zato što sam u Španiji. Ali i u drugim zemljama i kod nas je to krenulo. Osmi mart nije izvoli cveće, ljubičice, nego je 8. mart podsetnik na borbu koja i dalje traje, prava koja žene još uvek nemaju.

U redu je da imamo prava koja sada imamo. Ali ne znači da je to to, da je borba završena ako možemo da glasamo, da radimo, ako imamo najbitnija prava. Ne, nego je strašno bitno da se i dalje obeležava ova borba, i ne samo na dan 8. marta.

Tako da se trudim da slikovnice predstavljam i iz tog ugla. Kod nas osim zabave ili uopšteno o emocijama nema preterano drugačijih slikovnica. Problemskih mislim ima, ali ni njih nema mnogo. Ne mogu da kažem sad radi se na tome, više se svodi na emocije. Na primer, ljubomora – došao novi brat, sestra; ili kako da delim; mama i tata neće da mi kupe ljubimca a ja hoću – odgovornosti. Eto to, prosto slikovnica koje bi pokrenule mnogo ozbiljniji razgovor između deteta i roditelja kod nas još uvek nema.

Sada da ne bude da samo kritikujem naše, apsolutno je bitno da se naše lokalno promoviše, da se gura. Za našu knjževost, mislim kao i za književnost svake zemlje, bitno je da čitamo to što imamo. Ali s druge strane, volela bih da Lonac ima tu crtu da progura ono što je strano, od čega bismo mi mogli da naučimo nešto i da se pokrenu neke drugačije teme.

Nije vam stran ni feministički pristup…

Ja želim da pričam o feminizmu i da to apsolutno bude stav, da bude jedna od misija i vizija Lonca i da tu nema sumnje.

Da nema sumnje da li ja mislim da je okej da kada su u slikovnicama prikazani mama i tata u kući, mama nosi kecelju u kuhinji. To moram da spomenem, strašno je bitno da se priča o tome. Iako bi neki rekli „a jao, ti sad opet isto pričaš“.

Bitno je da neko skreće pažnju na to, jer ako ne, onda ćemo samo da ponavljamo iste stereotipe. Jer većini je takvo prikazivanje žena normalno i ne vide ništa problematično, ne pali im se lampica kada tako nešto vide na ilustraciji.

S tim u vezi, urednici i izdavačke kuće imaju odgovornu ulogu. Iako oni to rade zato što vole i zato što treba da se prodaje i da bude komercijalno da bi oni mogli da izdaju sljedeću knjigu. S druge strane, oni imaju veliku odgovornost. Oni su ti koji određuju. Neće oni reći ilustratoru kako i šta da crta, ali mogu da skrenu pažnju – da li na problematičan tekst, da li na ilustraciju.

Ja i dalje ne shvatam kako u 21. veku mi i dalje imamo knjige za princeze za devojčice i pirate za dečake. Kako to ne vređa tamo neku mamu ili tatu da kaže: moja ćerka voli pirate, voli gusare, ali ona u tome ne vidi sebe, ne može da vidi, jer su tamo samo dečaci. Ona ne može da vidi model, da se osnaži, da shvati da ne mora da bude princeza. Može, ali isto tako može i da ima druga interesovanja. Tako da mislim kako je to na urednicima, jer oni su ti koji potpisuju knjigu i slikovnicu, oni su ti koji aminuju do poslednje faze stvaranja.

A kada je riječ o rodu onih koje i koji ilustruju, da li ima više ilustratorki? Kakva je njihova pozicija na sceni? Recimo, nagradu na sajmu u Bolonji prošle godine je dobila ilustratorka iz Hrvatske, Vendi Vernić.

Utisak koji imam o dečijoj književnosti i slikovnicama jeste da je to tema ženskog roda, zato što se još uvek smatra da je edukacija (i nesvesno se smatra) tema za žene, za njih su odgoj i obrazovanje deteta. Zato uvek kažem da su one koje me kontaktiraju, koje žele preporuke i žele da saznaju nešto novo, uvek mame, a iz oblasti biblotekarstva, uvek bibliotekarke.

Prema mojoj nekoj statistici pre će biti ilustratorke. Ali, samo zato što ih je više, ne znači da su isto poštovane kao muškarci. Zato što su često urednici muškog roda i, svesno ili nesvesno, pre biraju ilustratore za određeni tekst. Tako da urednici mogu da utiču prema svom nahođenju. Ne kažem da je uvek to slučaj, ali iako žena ima više, taj podatak može da zavara.

Da li se priča o tim temama?

Da li se priča uopšte o tome… veoma stidljivo. Ja sam pokušala u nekim intervjuima, pričajući sa ilustratorkama, da postavim pitanje „da li osećaš da ćeš dobiti isti taj posao kao i ilustrator“. Dosta njih se ograđivalo. Ali mislim da to zavisi od ličnog stava. Mislim da ako je nama feminizam način življenja, mi gledamo kroz te naočare zato što nisu samo za sunce, nego i za vid, trajno. A onda ako neko nema taj deo u sebi ili se ne slaže, prosto da ne osuđujem, možda ne gledaju iz tog ugla.

Dalji put slikovnice

Na samom kraju razgovora, reci nam kako vidiš dalji razvoj slikovnice, šta bi voljela da se promijeni na našoj sceni?

Volela bih da vidim i drugačiju ilustraciju. Ne u smislu da se eliminiše ono što imamo, nego da postoji veći broj ilustracija, veći izbor i tema i ilustracija i teksta. Isto tako, volela bih da vidim, što se tiče poslovanja, drugačije izdavačke kuće. Zato što ja to često viđam i ovde. Nezavisne izdavačke kuće može da vodi jedna osoba koja je i urednica, i radi marketing i sve što treba da se radi u izdavačkoj kući. Ako je to tvoja mala, nezavisna izdavačka kuća, ili u njoj rade još dve, tri osobe, imaš mnogo veću slobodu što se tiče izbora ilustracije. A u nezavisnoj, alterativnoj izdavačkoj kući i izbor je dosta aletrnativan. U jednoj knjižari možeš da nađeš i jedno i drugo. Mislim da bi to kod nas bilo interesantno. Ne kažem da bi danas, sutra bio dobar momenat finansijski, da bi ta izdavačka kuća preživela, ali mislim da može da funkcioniše.

Volela bih da se više govori o nekim drugim temama, ozbiljnijim. A volela bih i da postoji slikovnica koja nema jasan početak i kraj, nešto na čemu se kod nas insistira. Na primer, jedna od mojih omiljenih slikovnica, španski su autori i ilustratori, jeste Devet načina kako ne ugaziti u baru. Tu nema jasnog početka i kraja, prikazani su različiti primeri, baš zato što deca vole da ugaze u baru. I ta devojčica se svojski trudi da ne ugazi i svaki način pronalazi da ne upadne, i na kraju upadne u baru i sva se isprlja. Ne postoji jasan početak i kraj. Što je najvažnije, ne postoji jasna moralna poruka, na čemu se kod nas insistira, nego to može da bude momenat, razmišljanje, misao jedna. Eto, to što se tiče tema.

To sad vidim u Španiji, a Francuska je jako dobar primer što se tiče eksperimentalne ilustracije. To je ilustracija za decu, ali je to ilustracija koju osećaju i odrasli. I toga ima. Kod nas toga još uvek nema, još uvek se plašimo eksperimenta, ali meni je neverovatno to šta sve može da bude illustracja, koje sve tehnike mogu da se koriste,…

Ipak, svjedočiš promjeni?

Mislim da se kod nas situacija menja sporo, ali mislim da sada kada sam Loncem zabregala – što možda ne izgleda onima koji se ne bave slikovnicama – ispod površine, vidim da postoje ljudi koji se slažu sa mnom. Onda vidiš da postojimo mi koji razmišljamo na isti način. Ta enegrija postoji i mislim da će to vremenom izroditi nešto drugačije. Da li je to zato što ćemo se ti i ja udružiti i otvoriti malu izdavačku kuću, pa hajmo sad nešto drugačije da izdamo, ili ćemo se organizovati i biće kao književne večeri za slikovnice… Zamisli! Vau, književno veče gde odrasli razgovaraju o slikovnicama za decu! Ili će se objaviti slikovnica koja je možda otvorena za odrasle. Nekako različiti uglovi, različiti modeli slikovnica i razgovora o slikovnicama, mislim da će se vremenom izroditi nešto novo.

Isto tako što se tiče aktivizma, ja sam to dosta ovde naučila. Nekako simptomatično je kod nas za Balkan, mislim svuda, ali ja sam pogotovo u Srbiji bila u fazonu: nešto mi se ne sviđa – „jaoj pa kad će da izdaju“ ili „kad će taj neko nešto da promeni?“.

I onda sam vremenom shvatila: pa ne, ne možeš ti da čekaš tamo neku promenu. Nebitno da li je politika u pitanju ili tvoj komšiluk, zato što hoće da ti sklone park da bi sagradili parking. Ne, to zavisi od tebe, tebi se nešto ne sviđa, ti probaj nešto da promeniš. I naravno, bitno je to da se udružiš sa nekim, da nisi sam, zato što uvek ima istomišljenika. Mislim da taj neki način razmišljanja vremenom može da izrodi nešto novo. Da li je to politika, ili slikovnice, ili feminizam, bitna je solidarnost, da se okružiš ljudima koji razmišljaju na sličan način, ili eto, da se aktiviraš.

Tako je krenuo Lonac i tako je krenula agencija, iako je meni u početku taj Lonac biosamo eto, mislim da je dobra ideja. I onda sad kad sam otvorila agenciju shvatam, vau, to jeste bila dobra ideja!

* Intervju je editovan kako bi govorni jezik mogao lakše da se prati u pisanom obliku.