Intervju sa Anom Tormom, blogerkom sa Lonca slikovnica (1. dio)
Lonac slikovnica jedno je od najljepših mjesta na ovdašnjem internetu. Zato je Boo odlučila da ga posjeti.
Superlativ najljepše se u ovom slučaju može razumjeti na barem dva načina. Prije svega, u onom osnovnom značenju. Naime, u pitanju je blog isključivo posvećen žanru slikovnica. Zato je i logično da se na njemu nalaze primjeri nekih od najboljih savremenih ilustracija. Zastupljene su kako domaće slikovnice, tako i one objavljene (uglavnom) od strane evropskih izdavača. Svi ti različiti stilovi, na svoj način originalni i zanimljivi, doprinose pomenutoj ljepoti bloga. Takođe, i sam dizajn odgovara temi. Za godinu i po dana, koliko aktivno pratim ovaj portal, on je bio redizajniran i modernizovan, te je predstavljeno nekoliko ilustracija koje na različite načine interpretiraju Lonac. Sada ga karakteriše jednostavan i user friendly dizajn sa detaljima u puder plavoj nijansi, koja je vrlo diskretna i dozvoljava da se istaknu mnogobrojne ilustracije.
Ipak, ono što se pri ulasku na blog prvo uočava jeste velika ilustracija lonca u kojem se kuvaju slikovnice, na čijem obodu sjedi Ana Torma, urednica bloga, i isprovaba čorbu. Ova se ilustracija može čitati na različite načine. Jedan od njih mogao bi biti da je u pitanju duhoviti sažetak onoga što Ana sa Loncem slikovnica pokušava da uradi.
Vidimo, dakle, jednu malu-veliku Anu, stilizovanu i sa frizurom poput djevojčice, kako „degustira“ duboki svijet slikovnica, šarenoliku i bogatu produkciju ovog žanra. Ona pomalo opasno sjedi na ivici, i vaga šta je tu dobro, šta može bolje, koje začine i sastojke dodati. Iz njenog zanesenog pogleda se vidi kako je čorba zbilja ukusna, i vruća, svježa! A među slikovnicama se prepoznaju klasici, poput Veoma gladne gusenice i Dobrog drveta, ali ima i onih slikovnica čije naslove ne vidimo. To su, pretpostavljamo, novi ili manje poznati naslovi koje će nam Ana tek otkriti. Mislilo se o svakom detalju na blogu – od ove najupečatljivije ilustracije, preko slajdera sa ključnim riječima, sestrinskim sajtovima i poveznicama ka Fejsbuku i Instagramu, sve do malene ikonice veb-sajta, koja je jedva vidljiva u lijevom uglu kartice.
Na drugom nivou, najljepše se može odnositi na prijatne osjećaje, zabavu, inspiraciju, polet… U krajnjem, sve ono što doslovno znači uživati u ljepoti, a što prati svaku posjetu ovom blogu. On funkcioniše kao zaseban svijet koji nas vraća u nostalgične predjele djetinjstva. Iako, istina, ništa na njemu nije patetično. Ana predano i sa velikim poznavanjem žanra piše o slikovnicama, analizira ih, prati savremenu produkciju, ali i iznova čita klasike. Neka vrsta topline oko srca nastaje vjerovatno zbog svih tih divnih slikovnica, koje želimo opet da čitamo ili da ih po prvi put otkrijemo.
Konačno, Ana piše obraćajući se roditeljima, piše priručnik o tome šta (ni)su slikovnice, kako odabrati dobru slikovnicu za malene čitateljke i čitatelje, ali ujedno poziva i nas odrasle da čitamo ovaj žanr. Slikovnice primarno jesu namijenjene djeci, ali nije ih zabranjeno čitati kad odrastemo, naprotiv. U pitanju je vrlo specifična forma, koja u simbiozi teksta i ilustracije otvara mnogo prostora za kreativno čitanje i razmišljanje, u grupi, u samoći…
Ana već godinama živi u Španiji, a samo tokom odmora dolazi u Srbiju, zbog čega smo se upoznale i razgovarale preko skajp poziva.
Kako sam fanica bloga, imala sam malu tremu, iako je Ana već u mejl prepisci bila neposredna i ljubazna. Brzo shvatam, takva je i tokom ovog našeg prvog onlajn susreta. Na samom početku razgovora kaže da su joj ovi susreti i kontakti jako važni i da tako proširuje komunikaciju koja je najčešće u vidu lajkova na fejsbuku ili preko mejla, jer sve radi sama iz Španije.
Već kod odgovora na prvo pitanje, očit je entuzijazam, ljubav i posvećenost, koji se naravno najbolje vide kroz tekstove i priloge na blogu. Ipak, ovako (uslovno rečeno) uživo, još je jasnije koliko je Lonac doista Anino kreativno ogledalo.
Zato je prvo pitanje – kako je nastao blog? A Ana „priznaje“ kako je sve počelo tako što je otkrila da je velika ljubiteljka slikovnica:
Lonac – zato što obožavam slikovnice. To je bio čitavi proces dok sam shvatila to je to, želim da se bavim slikovnicama. Studirala sam bibliotekarstvo i tokom studiranja radila u kulturnom centru, gde sam imala radionice za decu na engleskom, tipa storytelling. Tako sam krenula da radim sa decom i da se upoznajem sa slikovnicama.
Kad sam se preselila u Španiju i kada sam tamo krenula sa časovima engleskog, nastavila sam da koristim slikovnice i tako, da kupujem jednu po jednu… I onda sam shvatila da kupujem slikovnice zbog sebe, a ne zbog časova. Vremenom sam shvatila da želim da se bavim slikovnicama. To sad zvuči dosta apstraktno, a trebalo je vremena da se ta moja želja uobliči i jedan od prvih koraka je bio Lonac.
U stvari, shvatila sam da provodim pola jutra na Fejsbuku, skrolujući i pokušavajući da vidim ko je šta izdao, šta radi ovaj ilustrator, sajmovi… Sve je to dosta raštrkano po internetu. I shvatam da kod nas u Srbiji stvarno ne postoji jedno mesto gde se govori o slikovnicama. Ni recenzije ne postoje, a kamoli da su malo više kritički nastrojeni tekstovi. Takođe, treba da se vidi koja su dešavanja iz tog sveta. Jer slikovnice ne čine samo autor i ilustrator. Veliki je posao urednika iza toga, bibliotekara koji konstantno promovišu čitanje od najranijeg uzrasta. Čitav taj svet sam vremenom upoznala kroz Lonac.
Na osnovu toga što govoriš, nameće se pitanje da li se produkciji i promociji slikovnica šire sistemski pristupa?
Sistemski pristup ne bih rekla da postoji. Ako i postoji, to bi bilo od strane određene biblioteke i nekoliko bibliotekarki iz te biblioteke koje rade na tome. Što se izdavačkih kuća tiče, ne kažem da one nemaju neku svoju misiju i viziju, ali samim tim što mi nemamo podršku ministarstva i države, nekako sve zavisi od volje pojedinaca.
Stalno insistiram na bibliotekarkama zato što su one te koje ne moraju da rade taj ekstra posao radionica i sa roditeljima i sa decom i da promovišu čitanje. Mogle bi samo da izdaju knjige, ali vidi se da one to vole i da je to njihova strast.
S druge strane, što se tiče izdavača, kod nas mogu da se nabroje na prste – i to na dva, tri prsta – izdavači koji su posvećeni iskuljučivo književnosti za decu. U startu je i što se tiče izdavača naš izbor dosta uzak. Ne kažem da oni nemaju svoje uredničke planove, ali mali je broj izdavača.
Postoji još jedan interesantan ugao. Osim Lonca, na internetu volonterski o slikovnicama pišu mame. To je sada trend i to se radi stvarno svuda. Pišu mame koje su shvatile da je čitanje važno. I ne samo čitanje bilo kakvih slikovnica, nego da je važan izbor ilustracija i njihov odnos prema tekstu. One imaju dodatni ugao – šta moje dete voli, na šta obraća pažnju, što može da bude dosta individualno. Mislim da je moja razlika baš to što nemam decu, što gledam ilustraciju i tekst iz nekog možda uredničkog ugla.
Ja ne znam, možda sam ja oduševljena slikovnicom, a detetu bi bila dosadna, i obrnuto. Ali se trudim, baš zato što je to potrebno kod nas, da obraćam pažnju na te tehničke detalje. Kada je u pitanju sam tekst – na koji način je napisan, ili koji vokabular se koristi, koja količina teksta… Isto tako za ilustraciju, koliko je predvidiva, koliko ne izlazi iz svog nekog kalupa, ili je umetnička, da li ide uz taj tekst ili ne. Eto, trudim se da obraćam pažnju na to.
Iako nisu sve mame apsolutno kompetentne i ne spadaju svi njihovi tekstovi u književnu kritiku, to je nebitno. Mislim da je bitno da se priča o tome. Da je slikovnica tema, tema nečijeg razgovora, što nije toliko često.
Na tvom blogu u kategoriji o nama između ostalog piše: „Ideja je da se uz Lonac slikovnica podsetimo klasika i upoznamo sa novim izdanjima, i zato pod domaćim slikovnicama podrazumevamo one sa srpskohrvatskog govornog područja. Iako sada različita tržišta, zajedno obuhvataju veoma produktivno razdoblje dečijeg izdavaštva“. Kakva je danas razmjena na nivou regije?
Nažalost, razmena između Srbije i zemalja bivše Jugoslavije je veoma mala. Toliko je mala da je gotovo nepostojeća. Poenta je u tome da, kad sam uopšte krenula da se bavim slikovnicama i da dublje ulazim u tematiku, ja sam shvatila kako je naše srpsko tržište dosta malo, ali s druge strane, da se mnogo toga dešava u zemljama oko nas. I zbog jezika, meni je to interesantno (isto kao i vama) što se mi razumemo, iako postoje granice. To je nekako ista kultura ili mentalitet.
Tako da pratim dosta hrvatsko tržište. Meni je strašno interesantno to kako Hrvatska, koja je dosta manja zemlja ili ima manji broj stanovnika, neverovatno koliko ima veću produkciju slikovnica. I to ne samo domaćih autora koji se potenciraju. Postoji više nagrada, postoji nacionalna kampanja Čitaj mi. Nego, kada izađe nešto novo od nekog popularnog anglosaksonskog, ili autora iz neke druge zemlje zapadne Evrope, vrlo brzo se to prevede u Hrvatskoj. U koraku su sa onim što se dešava sa slikovnicama. Tako da postoji neka „zavist“. Prosto mi je žao što u Srbiji nije tako. S jedne strane što se potenciranju domaći, i s druge, što se ima uvid u ono što se tamo negde dešava.
Što se tiče Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije, iskreno nemam toliko informacija. Ne znam da li je to zato što se malo toga dešava ili zato što nemam uvid. Skoro je bio, pre dva, tri meseca, prvi festival slikovnice u Makedoniji. Evo kod nas u Srbiji održao se prvi festival ilustracije u Beogradu. Mislim da vremenom ide nabolje.
Iz kojih razoga je takvo stanje u Hrvatskoj? Da li zbog državne potpore, ili…
Ne bih tačno znala, ali ja bih rekla da je više faktora u pitanju. Nije razlog samo to što je Hrvatska u Evropskoj uniji, pa imaju pristup fondovima. Nego je s jedne strane to, a s druge strane, imaju nacionalnu kampanju. Takođe, aktivne su bibliotekarke, kao što je kod nas Danijela Skoković, i naravno koleginice u drugim bibliotekama, ali Danijela je pokrenula Festival slikovnice Čigra. U Hrvatskoj već postoji više festivala posvećenih slikovnicama koje organizuju biblioteke. Postoji i sajam samo dečje knjige, a kod nas to ne postoji.
Tako sam nekako i ja krenula. U početku, kada sam kucala slikovnice, meni su samo izlazili hrvatski sajtovi. I onda shvatim da je tamo slikovnica – i to čitanje od najranijeg doba – tema. I to je tamo hot tema, ono haštag, a kod nas to i nije toliko. Jedan od prvih sajtova koji su mi izlazili je bio sajt nekog vrtića, koji je napravio dosta detaljan spisak slikovnica koje oni preporučuju za određeni uzrast, sa obrazloženjem zašto – govori o ovom problemu, ova o ljubomori, ova o ne znam čemu… I onda ti vidiš to da priča o slikovnicama nije sad samo na nivou biblioteka, nego da stvarno svaka karika u lancu već govori o tome i onda se međusobno povezuju. Samim tim, ako vrtić preporučuje roditeljima slikovnice, onda roditelji shvataju koliko je važno da i oni čitaju. Kod nas su te neke karike još uvek nedovoljno aktivne da bi se sve to pokrenulo. Što ne znači da ne ide u tom pravcu, samo prosto vidi se da malo kaskamo. Zato nama Hrvatska može da služi kao dobar primer iz koga možemo dosta da naučimo.
Iza kulisa Lonaca
Nakon što je skicirala mjesto slikovnice u regiji, u drugom dijelu razgovora sa Anom želim da vidim kako je to iza kulisa Lonca. Da li sve radi sama, kako u budućnosti vidi svoj blog, kako joj to što živi u Španiji (p)o(d)maže… Ukratko, kao i svaka zainteresovana čitateljka, željela sam da saznam još nešto o organizaciji bloga koji pratim. A kako i sama radim sa Pobunjenima i kako i naša draga Boo nije članica velikog kolektiva, a često izgleda da nas ima mnogo više, u potpunosti razumijem Aninu situaciju.
Kakvi su do sada bili realni kapaciteti bloga? Imaš li neke saradnike ili saradnice?
Saradnici, saradnice… to mi je interesantno. Kao što su bibliotekarke uvek one koje su aktivne tako su moje saradnice uvek ženskog roda. To su nekada bibliotekarke, nekada mame, nekada i jedna kolekcionarka slikovnica, koje su se same ponudile da pišu, zato što su prepoznale Lonac kao mesto gde bi se njihov tekst ili zapažanje dobro uklopili.
To su realni okviri tvog rada, a šta bi bio neki željeni cilj kojem težiš?
Iskreno, mislim da bi Lonac trebalo da bude dosta kritičkiji. Zasad sam veoma vodila računa da biram slikovnice koje mi se sviđaju, o kojima želim i imam nešto da kažem. Još uvek nisam uzela slikovnicu koju želim da predstavim kao loš primer, da li teksta, ilustracije, ili simbioze i jednog i drugog. Zasad to nisam uradila, ali mislim da, da bi književna kritika dečije književnosti u Srbiji bila potpunija, da bi trebalo i to da se radi. Ne samo okej, treba da se hvali dobro i pozitivno da se gura, već su i negativni primeri tu da bismo imali čitavi krug.
Šta čeka Lonac u budućnosti? Zasad djeluje da si ti Lonac?
Lonac jesam ja, ali ja bih volela da Lonac stvarno bude mesto kakvo su određene saradnice stidljivo prepoznale, da mogu da nađu tu sebe. Volela bih da to ne bude samo nešto što radi Ana Torma, nego da to bude mesto gde bi se više ljudi prepoznalo iz različitih grana, da mogu da nađu svoj glas. I to što sam već rekla, da bude više kritički nastrojeno.
Sada živiš u Španiji, koje su prednosti i mane toga što si izmještena?
U Španiji sam već sedam godina, ali od tih sedam, jednu sam provela u Srbiji, i tada sam baš pokrenula Lonac. To je bila moja misija, da uradim nešto, da se pokrenem i povežem sa ljudima iz sveta slikovnica. Tada sam krenula i mislila, ako nekog upoznam u toku ovih jedanaest meseci dok sam u Španiji, kad odem na leto u Srbiju onda se trudim da se i lično predstavim tom nekom. Ali stvarno sam kroz Lonac uspela, što lično, što preko interneta, da upoznam dosta ljudi iz sveta slikovnica, da li su to urednici izdavačkih kuća, autori, ilustatori, bibliotekari… Dosta mi roditelja piše. Tako da se mi već znamo.
Kada uđeš u tako neki andergraund svet, nema veze koja je tema, shvatiš koliko taj svet nije toliko veliki. Mi se sad svi znamo. S jedne strane, značilo bi mi da sam više u Srbiji, verovatno. Ali s druge, prednost toga je što ja već znam i pratim šta se dešava u Srbiji, ali imam i uvid u to šta se dešava ne samo u Španiji, nego i u Portugalu, na anglosaksonskom tržištu… Francuska ima interesantno tržište slikovnica. Mislim da je to bitnije, jer mi daje neku drugu perspektivu.
Dosta znam kako funkcioniše u Srbiji i naravno, vremenom učim sve više. Ne samo o radu izdavačkih kuća nego i o samom formatu slikovnice, i kako razmišlja jedan urednik. U zapadnoj Evropi je to nešto drugačije. Ni bolje ni gore, nego prosto drugačije.
Zato mi je Hrvatska interesantna, jer oni imaju uvid i kako je to tamo negde. Na primeru ilustracije, ako je beo papir, može da bude ovolicka (pokazuje rukama). Kod nas je to prazno. Kako to može da bude isto? Tekst može da bude jedna rečenica, jedna reč. Slikovnica može da bude bez teksta. Kod nas je to „uf, brzo se pročita“, što bi rekli. Bez toga da shvate važnost simbioze teksta i ilustracije.
Bitno je kako ti pristupiš čitanju slikovnice. Da li ti kao roditelj, bibliotekar ili tetka (pravi upadicu – ja kao tetka) da li ćeš da postavljaš dodatna pitanja, da li ćeš da se vraćaš na ilustraciju „aaaa pogledaj ovo…“.
Sve zavisi od ličnog entuzijazma, ali u Hrvatskoj i drugim tržištima imaju neki drugačiji pristup (čitanju i produkciji slikovnica).
Agencija, rad sa autorkama i autorima
Osim što vodiš Lonac, otvorila si i književnu agenciju pod svojim imenom. Koliko znam, kod nas ta vrsta poslova još uvijek nije zaživjela…
Agent može i ne mora da postoji. Ako agent ne postoji, izdavač je taj koji traži katalog drugih izdavačkih kuća i onda na osnovu kataloga – da li je to u pdf-u, preko mejla, ili je to na samom sajmu, gde ti obilaziš štandove i uzmeš katalog – ti sad vidiš šta bi ti bilo interesantno. Ako te interesuje, sklapa se ugovor o pravima gde se prevodi određena knjiga, recimo na srpski. Agent bi trebalo da bude stručna osoba i osoba od poverenja koja će znati koga bi sa kim trebalo da poveže.
Lonac je moj volonterski projekat na kome volim da radim. Ja sam isto tako htela da na neki način povežem špansko i srpsko tržište. Ja radim u Srbiji ono što mogu (mislim na Lonac). Takođe, meni je bitno, kad već živim ovde, da iskoristim tu prednost što sam sad fizički tu i da povežem tržišta. I ne samo Srbiju i Španiju, nego i Španiju i bivšu Jugoslaviju. Moja je ideja da predstavljam ilustratore i izdavačke kuće iz Srbije i regiona u Španiji. A to sve ide zajedno u paketu: Španija, Portugal, Latinska Amerika. Ali da iskoristim prednost što sam ovde, što mogu lično da idem na sajmove, da pričam sa urednicima, da idem u kancelarije i ostalo. Tako da je agencija nastala iz Lonca i sveg tog razmišljanja šta ja sad da radim u Španiji, kad sam već ovde, i šta sad može tu da izađe…
Što se tiče ilustracije u Srbiji i regionu, pogotovo u Srbiji, postoji mali broj izdavačkih kuća ako želiš da radiš ilustraciju dečije književnosti, što znači da tebi može određen broj tezgi da padne godišnje. To se veoma malo plaća, a biti frilens ilustrator nije lako. Oni moraju da nađu druge poslove i to se uglavnom dešava tako što izlaze van granica Srbije. Neki od njih već imaju agente za anglosaksonsko tržište i tako povezuju angažman u Srbiji sa nečim sa strane.
Španija je dosta ispod radara kad je Srbija u pitanju, zato što se ljudi koncentriušu na anglo-saksonsko tržište, eventualno Nemačku ili Francusku. Španija je dosta nevidljiva, tako da mislim kako je to moja prednost, što poznajem tržište. Polako upoznajem i ljude, tako da ću moći da predstavljam ilustratore i izdavače, izaberem slikovnice koje se meni sviđaju i koje mislim da imaju potencijal na ovom tržištu i predstavim ih urednicima koji bi možda hteli ovde da ih prevedu. Zasad moja ideja je da to funkcionište iz bivše Jugoslavije ka Španiji i Portugalu, samo zato što je naše tržište još uvek malo, ali mislim da u budućnosti ima smisla da to funkciše i u drugom smeru.
Rad kojih ilustratora i ilustratorki nam posebno preporučuješ? U mejinstrimu mi uglavnom znamo samo za Boba Živkovića, ali vjerujem da ima još dosta ilustratora i ilustratorki koji rade zanimljive i originalne stvari.
Što se tiče dobre prakse, u Srbiji postoji čitava generacija mladih ilustratora koji su sveži izašli, uglavnom sa primenjenih umetnosti, koji su završili studije pre tri, pet godina, i sad se oni traže. Mislim na ilustratore koje baš zanima dečija ilustracija. Neko ko izlazi iz tih kalupa (kako se najčešće radi ilustracija) bi bio Aleksandar Zolotić. A većina ostalih su, rekla bih, devojke – Marica Kicušić koju obožavam, Tanja Stevanović, Manja Ćirić, Milica Radenković, Jelena Vasiljević, Boris Kuzmanović. Oni kreću u tom svom svetu, mislim na dečiju ilustraciju.
Oni su već radili, imaju svoje poslove i stvarno ih volim. Maja Veselinović je tu, ali ona nije u toj generaciji i ona je već poznat ilustrator. Njen rad pun je boja, strašno je vesela i ima oblike koji se preklapaju pa izgledaju kao senke…
Slažem se s tim. Bob je sjajan ilustrator i on ima svoje ustaljeno ime i posao, i on ne mora da se brine. Verovatno da može da bira šta hoće da ilustruje. Ali, verovatno može da se pruži prilika i mladoj generaciji, baš zato što su talentovani. Zato što su kao svež vazduh, kao vetar. Bitno je da to pirka nešto novo i sveže, a mislim da tu ima nešto da se pokaže.
Ja ne znam koliko su njima odrešene ruke. Da li se drže onog sigurnog zato što tek kreću. Da li možda žele da izađu iz tog nekog kalupa, jer žele da rade na neki drugi način, ali su urednici ti koji ih malo smiruju. To ne znam, ali mislim da imamo tu dobru generaciju.
A koji su primjeri loše prakse. Šta karakteriše lošu ilustraciju?
Negativna bi bila, po mom mišljenju ili ukusu, ilustracija koja je predvidiva, kao što tekst može da bude predvidiv. Kada su veoma jasne linije olovke, gde nema bilo kakvog izlaska iz kalupa. Zna se tačno u bojama: dečaci – zeleno, plavo; devojčice – njihove boje… Mislim i na sam oblik, kada su veoma jasne linije i popunjeno bojama, kao kad bi u Pejntu uzela onu kanticu pa sad klikneš. Mislim da toga kod nas ima sve manje, ali takve su ilustracije u slikovnicama koje mogu da se nađu na trafikama, benzinskim pumpama, na policama koje su blizu kase, koje imaju čitav svoj deo bajki i priča, gde se ne zna ni ko je ilustrator. Nije ni navedeno ko je ilustrator, jer taj ilustrator ko god bio je odradio svoj posao tako da je zaslužio da bude potpisan.
Nastavak intervjua možete pročitati ovdje
