Knjige kao ova su izuzetno važne za tinejdžere i tinejdžerke. Pored knjiga koje nam govore o nekim životnim lekcijama, potrebne su nam i knjige koje će nas učiti o opipljivim temama kao što je u ovom slučaju – umetnost.

Ivana Nešić, Misija: Muzej, Kreativni centar 2018.

Ivana Nešić je poznata srpska spisateljica za decu, koja uglavnom piše knjige edukativnog karaktera. Neka od njenih dela su: Zelenbabini darovi, knjiga putem koje upoznaje čitaoce i čitateljke sa slovenskom mitologijom, Tajna nemuštog jezika, nastavak knjige Zelenbabini darovi i knjiga Misija:Muzej, kroz koju nas uči o umetničkim delima naših poznatih umetnika i umetnica, poput Nadežde Petrović i Save Šumanovića.

Glavni junaci romana su dve devojčice, Anđela i Sara, dečak Aleksa i tetka Roksanda, koja ih vodi u Narodni muzej. Anđela, Sara i Aleksa vole da se takmiče i da se pokažu kao najbolji i kao tim su vrlo složni. Radnja počinje tako što deca, iznervirana što su prekinuta u svojoj virtuelnoj igrici, dolaze u muzej i shvataju da tamo mogu da nastave prekinutu igricu, koja im postavlja zadatke da telefonom skeniraju muzejska umetnička dela. Tokom igre, umetnička dela oživljavaju, pa deca bivaju uvedena u jednu, posve novu igru i nove prostore igre.

Sam pristup i stil pisanja su odlični zato što se piše iz trećeg lica. Nevidljivi narator je dosta dobro rešenje za ovu knjigu, jer da se autorka odlučila za pripovedanje iz prvog lica, suština se ne bi dobro videla, već bi se govorilo o doživljaju samo odabranog pripovedača ili pripovedačice. Samim tim što se u čoveku bude emocije (na primer kada je došao Vremejed da oduzima vreme, javljaju se tuga i zabrinutost u junakinji, porcelanskoj lutkici, i ona svoja osećanja vešto prenosi i na čitaoce), on može dublje razumeti poentu romana. Radnja romana se odigrava u prezentu i realna je sve do momenta kada junaci ulaze u svet umetničkih dela. Od tog trenutka, u romanu se prepliću realni i fantastični elementi, na primer – muzej je, kao lik u romanu, stvarna građevina, ali opet on progovara u svetu oživljenih slika.

Roman Misija: Muzej je edukativnog karaktera. Uz pomoć onoga što priča tetka Roksanda možemo saznati neke fakte o umetničkim delima, a kada se u priču umešaju i naslikani likovi, slike možemo posmatrati na potpuno drugačiji način. Likovi poput male Dubravke nam otkrivaju kako je u stvari njima u toj slici: kako se osećaju i šta rade, da li im je dosadno. Ovaj postupak spisateljice je odličan zato što čitaoci i čitateljke mogu ne samo da uče o delima, nego i da ih osete. Takođe, otkrivamo da likove sa slika napadaju čudovišta, koja su zapravo metafora ljudskog nemara prema umetnosti. Samim tim poruka ovog romana jeste da treba više pažnje da obraćamo na umetnost i da je ne potcenjujemo. Umetnost je mnogo više od slike koja ukrašava neku galeriju ili predstave u kojoj glume glumci. To je jedna od najstarijih ljudskih delatnosti koja, pored toga što zabavlja, takođe i uči ljude o različitim temama, a ponekad pokušava da nametne neki stav autora tog dela, koji je često tačan i veoma dobar za naše iskvareno društvo. Samim tim, umetnost je jako važna što nam ovaj roman i govori.

Ilustracije u knjizi su specifične i upotrebljene su na mestima koja bi čitaoci ili čitateljke trebalo da upamte. One su sitne i nalaze se na marginama, tačno pored delova koje opisuju. Tako osoba koja čita može odmah zamisliti celu situaciju, videti kako neki momenat izgleda i uvideti emocije na licima junaka i junakinja u tom trenutku. Utisak bi bio bolji da su ilustracije kolorizovane. Svakako je emocija junaka pokazana na toj ilustraciji, ali boje mogu da ih dodatno prodube (npr. na mestima gde treba da bude prikazana ljubav ilustracija bi trebalo da ima više crvene boje i slično). U knjizi se, takođe, nalaze i reprodukcije umetničkih dela koja se spominju. Ali tim reprodukcijama uvek nedostaje nešto, na primer, pčele – na slici Italijanski vinogradar Katarine Ivanović. Reprodukcije su takve zato što u romanu likovi, predmeti i životinje prelaze iz jedne slike u drugu. Na kraju knjige, date su slike onako kako zapravo izgledaju, da čitaoci ne bi zapamtili pogrešno jako važna dela za srpsku umetnost.

Knjige poput romana Misija: Muzej kao ova su izuzetno važne za tinejdžere i tinejdžerke. Pored knjiga koje nam govore o nekim životnim lekcijama, potrebne su nam i knjige koje će nas učiti o opipljivim temama kao što je u ovom slučaju – umetnost.

Dragan Radaković

Zovem se Dragan i živim u ravnom Sremu. Učenik sam jedne filološke gimnazije.

Tekst je objavljen u okviru akcije #pobunjenočitam.