Možda je u knjizi najzanimljivije pratiti kako je pisanje menjalo Darjin odnos prema okolini. Sa jedne strane, ta posvećenost uz mnoštvo školskih obaveza udaljavala je mladu književnicu od vršnjaka, ograničavala joj vreme koje je posvećivala bližnjima, ali ta strast i dar su joj omogućili da upozna mnoge zanimljive ljude u svojoj okolini.
Sonja Ćirić Neću da mislim na Prag, Laguna, 2019.
Za svakoga ko se i sam bavi pisanjem i često učestvuje na književnim konkursima, nadajući se nagradi makar na nekom od njih, ova knjiga bi trebalo da bude lekovita. Bilo da je reč o mogućnosti za objavljivanje knjige priča ili zbirke pesama, bilo da je reč o putovanju ili nekom drugom vidu satisfakcije, bilo da je reč o meni ili o Darji, glavnoj junakinji romana Sonje Ćirić, želja da se učestvuje na konkursu može da bude korisna, da probudi naš takmičarski duh i podstakne nas da sa više predanosti radimo na svojim rukopisima. Ipak, ako postanemo opsednuti krajnjim rezultatom, neretko se dešava suprotno. Afirmacija je, naravno, veoma bitna za formiranje svesti o vrednostima vlastitog stvaralaštva, ali za mladog čoveka koji se bavi umetnošću, važnije je ono do čega se dolazi u samom procesu stvaranja i sazrevanja. Kada postanemo svesni sopstvenog zadovoljstva čiji je izvor stvaralaštvo, lako ćemo se izboriti za vlastiti status i više nas neće uznemiravati negativno mišljenje ili iščuđavanje okoline.
O tome govori i priča koja prati sazrevanje Darje, talentovane mlade književnice koja na svom putu ka objavljivanju prve knjige treba da savlada mnoge prepreke. Od trenutka kada je saznala za književni konkurs pa do njegovog okončavanja, ona se zbližava sa godinu dana starijim Nikolom, uspostavlja mnoštvo novih poznanstava, a na ispitu se neprestano nalazi i njeno prijateljstvo sa Tamarom, najprisnijom drugaricom, ali i konkurentkinjom za glavnu nagradu. U istom periodu, Darjina porodica prolazi kroz mnoštvo iskušenja, koje sa sobom donosi proces tranzicije, ali ih uspešno prevazilazi. Možda je u knjizi najzanimljivije pratiti kako je pisanje menjalo Darjin odnos prema okolini. Sa jedne strane, ta posvećenost uz mnoštvo školskih obaveza udaljavala je mladu književnicu od vršnjaka, ograničavala joj vreme koje je posvećivala bližnjima, ali ta strast i dar su joj omogućili da upozna mnoge zanimljive ljude u svojoj okolini. Među njima su se našli i njeni dobri duhovi, Duca i Daca, koji su je inspirisali da napiše priču o njihovom kafiću „Dobar dan” i finansijski joj pomogli da objavi svoj prvenac.
Darja je prikazana kao devojčica koju literarni dar nije izopštio iz društva. U pisanju ona pronalazi utehu, zadovoljstvo i ispunjenje. Osim nje, i drugi ženski likovi, poput njene mame i drugarice Tamare, pravi su primeri jakih ličnosti koje uspevaju da razreše probleme sa kojima mnogo teže na kraj izlaze muški likovi (na primer, Darjin otac Boris, njen i Tamarin školski drug Veljko).
Naročito je zanimljivo na koji način je Sonja Ćirić komponovala roman: priču ne pripoveda samo sveznajući pripovedač, već postoji mala knjiga u knjizi, koja je mnogostruko vezana sa glavnim narativnim tokom. Nju, zapravo, čini deset priča čiji autor je glavna junakinja romana. Sve one inspirisane su omiljenim mestom Darijinog društva, kao i mnogih starijih komšija – kafeom ,,Dobar dan”. One nam pružaju neposredan uvid u Darjino fiktivno stvaralaštvo, ali na poseban način, direktnije osvetljavaju bogati unutrašnji svet junakinje i njenog društva. Darjina rešenost da postane profesionalni pisac i njena posvećenost tom cilju, nude mnogo optimističniju predstavu o spremnosti mladih da se bore za prave vrednosti od one koja je uobičajena. Tinejdžerke i tinejdžeri u ovom delu Sonje Ćirić nisu pasivni i apatični. Oni se opiru šundu, ne beže u virtuelni svet i znaju da u svemu pronađu pravu meru bolje i od odraslih.
Ali, u ovom romanu je i te kako prisutna kritika društva: pošteni, radni ljudi, kojima je kafić mnogo više od radnog mesta, moraju da se bore protiv mnogo jačih protivnika na čijoj strani su moć i novac; profesor koji se sa pravom suprotstavio dekanu i zbog toga morao da napusti posao; novinari koji ne primaju platu… U svetu gde vladaju pohlepa i nemoral, darovitim i obrazovanim devojkama i mladićima je još teže da ostanu istrajni i da se izbore za svoje mesto, jer se talenat i znanje ne vrednuju na pravi način.
Ova knjiga napisana je lepim, čistim književnim jezikom kakav retko srećemo u književnosti za mlade. Umesto da koristi jezik tinejdžerske svakodnevice, Sonja Ćirić piše pretvarajući jezik kakav obično čujemo od drugara u školi u onaj kojim prosečan tinejdžer najverovatnije govori sa roditeljima i sa starijim osobama iz svog okruženja. Autorka vešto uspeva da ispripoveda priču koja je emotivno bliska mladima i veoma čitljiva, ne povlađujući im preteranim korišćenjem žargona i psovki.
Roman „Neću da mislim na Prag” pročitaćete brzo, u predahu od školskih obaveza, dok čekate drugare ispijajući čaj ili za vreme dosadne vožnje autobusom. Ali, mnogo duže ćete razmišljati o njemu. Zato mislim da mu je s pravom mesto na policama kućne biblioteke mlade srpske čitateljke, ali i čitaoca.
Moju pažnju ovaj roman je privukao kada je nagrađen nagradom mog omiljenog lista, Politikinog zabavnika. Na njegovim stranicama sam pročitao intervju sa Sonjom Ćirić, autorkom, i bio sam oduševljen. Pre svega zato što je autorka u intervjuu rekla kakva je, zapravo, glavna poruka ove knjige – da ne treba juriti, kako ih je ona nazvala internacionalnim imenom- mekgafine (eng.macguffin), tj. priznanja, nagrade, bolje rečeno, rezultate sopstvenog rada i truda, već uživati u svakom trenutku bavljenja onim što voliš.
Jevrem Nedeljković
Tekst je objavljen u okviru akcije #pobunjenočitam!
