Uprkos vidljivim nedostacima na nivou stila i razvoja naracije, roman Ratovi veštica jeste inspirativan i značenjski originalan tekst. Ono što ga takvim čini jesu upravo misaoni eksperimenti i društveno provokativne ideje koje alegorija o vešticama oživljava.
Š. Paunder, Ratovi veštica, Propolis Books 2019.
Roman Ratovi veštica autorke Šibel Paunder u prevodu Maje Kostadinovic, prvi je u okviru šestodelnog serijala o vešticama u Blistogradu. Okosnicu radnje čine dogodovštine u životu devetogodišnje Veje Smaštice, koja uz pomoć Veličanstvene Vile Viki, iz sveta svakodnevice odnosno Cevozemlja, odlazi u Blistograd, grad veštica, gde učestvuje u rijalitiju pod nazivom Ratovi veštica. Ova priča oslanja se na matricu koja je mnogo puta viđena u klasicima književnosti za decu, kao što su Beskrajna priča ili Hari Poter. Naime, fikcionalni svet podeljen je na život u običnim okolnostima i na život fantastičnih bića, a svet fantastike i magije predstavlja mesto bega od nasilja, zlostavljanja i usamljenosti u realnom svetu.
Kada je reč o formalnim karakteristikama romana, radi se o tipičnom romanu avanture i dečje družine, pa kompozicija romana počiva na smenjivanju niza epizoda, koje u celinu povezuju ne samo glavne junakinje − Veja, Viki i njihova saveznica Pegi Vrdopras – nego i zagonetka ko je Veju prijavio za učešće u rijalitiju, odnosno ko će biti nova glavna veštica Blistograda. Za interpretativne ishode i dublje slojeve značenja najvažnija je upravo dihotomija između fantastičnog, kao prostora slobode, i svakodnevice kao predvidljive i obezličene realnosti.
Međutim, naglašeni dualizam, te epizodična kompozicija romana ističu njegove bitne nedostatke u prvi plan. Najpre, nestrpljenje oko ishoda Ratova veštica nije posledica dobro vođene priče i strukturisanog zapleta, već toga što autorka uspeva da vešto prikrije određene zagonetke, čije naprasno razrešenje provocira reakciju čitalačke publike. Tako ustrojen zaplet doprinosi slaboj karakterizaciji likova, odnosno činjenici da su junakinje uglavnom jednodimenzionalne i jasno podeljene na pozitivne i negativne. Felisiti Šišmiš, Vejina glavna suparnica, i Gospođica Bajalica, kod koje je Veja živela pre odlaska u Blistograd prikazane su isključivo kao zle agresorke, jer je njihova karakterizacija podređena razrešenju pitanja ko će biti pobednica rijalitija, a samim tim i nova vladarka Blistograda. Motivacija čitave plejade veštica, stanovnica Blistograda, koje su, pre svega, vizuelno upečatljive, često je određena njihovim imenom. Prevod verno odražava igru glasovima koja se postiže u jeziku originala, ali su na stilskom nivou te aliteracije predvidljive i lako uočljive, poput one da je Veja Smaštica zapravo anagram od „ja sam veštica”.
Ipak, uprkos vidljivim nedostacima na nivou stila i razvoja naracije, roman Ratovi veštica jeste inspirativan i značenjski originalan tekst. Ono što ga takvim čini jesu upravo misaoni eksperimenti i društveno provokativne ideje koje alegorija o vešticama oživljava.
Najpre, Ratovi veštica redak su primer savremene utopijske književnosti za decu. Blistograd je, nasuprot Cevozemlju, živo naslikana utopija, u kojoj dobro uvek pobeđuje, a saradnja zamenjuje individualističke takmičarske principe, što će se ispostaviti kao posebno bitno prilikom okončanja Ratova veštica i utvrđivanja pobednice. Sve nevolje u Blistogradu privremenog su karaktera, a međusobna podrška uvek nadjača prepreke i nasilje oličene, pre svega, u Felisiti Šišmiš. Iako je Felisiti Šišmiš najtalentovanija kada je poznavanje čini i vradžbina u pitanju, ona ipak nije uzor drugim vešticama. U načinu na koji Šibel Paunder gradi i favorizuje likove nespretnih i nedovoljno fantastičnih veštica, odnosno veštica koje su mnogo više nalik „običnim devojčicama”, prepoznaje se uticaj Džil Marfi, autorke Najgore veštice, čiji je značaj u sopstvenom odrastanju Paunder više puta isticala.
Žensko autorstvo i uopšte upućenost devojčica i žena jedne na druge jesu osnovi utopijske imaginacije u romanu Ratovi veštica. Naime, celokupan fikcionalni svet čine isključivo ženski likovi, a na kraju romana autorka se direktno obraća čitateljkama, pozivajući ih da same stvaraju svoje imaginarne svetove, i još važnije, da ih zapisuju.
Idejno je pak najinovativniji odnos odraslog i dečjeg u ovom romanu, odnosno odnos prema onom što se u teoriji književnosti za decu naziva etonormativnost – tendencija da se posredno ili neposredno psihološke i društvene norme odraslosti razumevaju kao merodavne i za iskustvo deteta. U fikcionalnom svetu Ratova veštica devetogodišnjakinjama je, kao i devetogodišnjakinjama u materijalnoj realnosti, potrebna pomoć odraslih u obavljanju svakodnevnih zadataka, ali su zato devetogodišnje veštice ne samo sposobne da se suočavaju sa izazovima takmičenja u Ratovima veštica već se spremnost jedne devetogodišnjakinje da bude na čelu veštičje zajednice smatra samorazumljivom.
Na taj način autorka nedvosmisleno poručuje da je idealan svet onaj koji jača kapacitete devojčica da autonomno delaju i još važnije, jer to je suštinska pouka koju će Veja, Viki i Pegi izvuči iz učešća u rijalitiju Ratovi veštica, da se međusobno udružuju. U tom smislu estetika Blistograda – zasnovana na vilinskom prahu, šljokicama i mešavini groteske i glamura – preoznačava stereotipne predstave o onome što se devotogodišnjim devojčicama dopada u slike njihove samostalnosti i međusobne solidarnosti.
Stoga je najvažnija poenta Ratova veštica u tome što je autorka, koristeći se imaginarijumom ekskluzivno ženske utopije, uspela da stvori sliku sveta po meri devetogodišnjakinja, te da pokaže da svet u kome se pobeđuje plemenitošću i altruističnošću, odnosno svet u kome je pobeda nemoguća bez zajedništva i solidarnosti, nije nimalo dosadan. Naprotiv, taj svet prepun je iznenađenja, iako stil i retorika teksta neretko umanjuju ukupan umetnički efekat ovako plodne mašte.
Ipak, prijemčivost i upečatljivost blistogradske utopije, utemeljene na razgranatoj mreži ženskih likova i odnosa, jesu ono što prevod ostalih knjiga iz ovog serijala čini nedvojbeno vrednim čekanja.
