Ana Volc – „Sto sati mraka“
.
Sto sati mraka je sto sati bez struje kada likovi sami moraju da se staraju o sebi, u uslovima intenzivnog straha, nemoći i neizvesnosti. To je svet bez roditelja, u kojem oni propituju i svoje (dečje) i njihove (roditeljske) uloge. On ne besni samo napolju, već i u unutra – to je kovitlac besa i razočaranja sa kojim Emilija mora da se suoči.

R. Lipinkot, M. Dotri, T. Jakonis – „Nepremostiva blizina“
.
Vilov romantičarski defetizam i Stelina opsesivna potreba za kontrolom donekle su motivisani hroničnom i icrpljujućom bolešću, ali to, kao i u slučaju ’dosade’, ne menja činjenicu da su dati u izlizanim i u rodno klišeiziranim obrascima. Ono što, međutim, nije dovoljno motivisano, jeste sama ljubav između Stele i Vila – to je još jedna posledica sentimentalne (’holivudske’) matrice u kojoj se ljubav likova manje ili više podrazumeva, navodno motivisana prikazom njihovog prvog susreta.

Andreas Ešbah – „Akvamarin“
.
Ešbah uspeva da preoblikuje rodne stereotipe i da predstavi bitne teme savremenog društva. Kvalitet uvećava i to što je u pitanju obrazovni roman u kom je tematizovan razvojni put junakinje od nesigurne devojke u odlučnu aktivistkinju, što je pozitivan primer u književnosti za mlade koja u ove pozicije, nažalost, češće stavlja dečake.

Nenametljiva edukativna nit omogućava Telehenovim knjigama da istovremeno budu i za decu i za odrasle. Kroz fantastične priče naivno se postavljaju najkompleksnija pitanja: da li se umorimo od drugih kao i od samih sebe, kako odlučiti kada si neodlučan, šta osećaš kada ti nešto nedostaje, šta znači ’izgubiti dan’ i ’beznadežnost’?