Ton samog romana, i to je jedan od njegovih najuspelijih aspekata, isključuje podilaženje i patetiku, što je zamka koju, u pisanju dečje književnosti, posebno one koja tematizuje invaliditet deteta, nije lako zaobići. Uz to, narativ je pisan u prvom licu, rečima same Mafalde, a još jedan postignut uspeh u tehnici pripovedanja ovog romana jeste uverljivost pripovedačkog glasa devetogodišnje devojčice.

Paola Pereti, Noću čujem zvezde, Dereta 2018.

Prvi roman italijanske autorke Paole Pereti, Noću čujem zvezde (Dereta, 2018, prevod Gordana Subotić), je roman za decu koji sazrevanje devojčice daje kroz suočavanje sa neizlečivom Stargartovom bolešću, tj. sa postepenim ali potpunim gubitkom vida. Pet delova romana, naslovljenih po daljini sa koje devetogodišnja Mafalda može da vidi drvo trešnje ispred svoje škole (Sedamedeset metara, Šezdeset metara, itd.), prate napredovanje bolesti i Mafaldino ulaženje „u mrak“. Ovo je, međutim, spoljašnji proces, fizički; ono što roman suštinski prati jeste Mafaldino učenje da se pomiri sa sudbinom – tačnije, da se izbori sa sudbinom. Da, rečima školske tetkice Estele koja ima glavnu ulogu u Mafaldinoj borbi sa Stargartovom izmaglicom, pronađe „suštinu“.

Kako to obično biva u razvojnom romanu, junakinja u svom traganju ima pomagače; iako o Mafaldi pažljivo brinu i roditelji i nastavno osoblje u školi, uloge pomagača imaju, zapravo, Estela i nemirni dečak Filipo čiji su roditelji razvedeni. Nije slučajno što upravo njihovo društvo Mafaldi najviše prija i pomaže, jer oni su jedini koji se ne pretvaraju da je sve u redu, koji ni na koji način ne ignorišu Mafaldino stanje i ne pokušavaju da ga ulepšaju. Jedino se oni, dakle, prema devojčici ne odnose patronizirajuće ili sa sažaljenjem, te se stoga jedino pred njima Mafalda ne stidi svoje bolesti. Nije slučajno ni to što je reč upravo o ova dva lika – imigrantkinji iz Rumunije koja boluje od raka dojki i detetu razvedenih roditelja, jer samo oni dele izvesnu izmeštenost sa Mafaldom, osećanje nepripadanja svima ostalima, srećnima i ’normalnima’.

Štaviše, ton samog romana, i to je jedan od njegovih najuspelijih aspekata, isključuje podilaženje i patetiku, što je zamka koju, u pisanju dečje književnosti, posebno one koja tematizuje invaliditet deteta, nije lako zaobići. Uz to, narativ je pisan u prvom licu, rečima same Mafalde, a još jedan postignut uspeh u tehnici pripovedanja ovog romana jeste uverljivost pripovedačkog glasa devetogodišnje devojčice. U pitanju je posve dečji glas, sa karakterističnom bezazlenošću, katkad naivnošću, bujnom maštom i metaforama tipičnim i prikladnim za dečje viđenje sveta. Ovako postavljena pripovedačka situacija uspešno je iskorišćena u humoristične svrhe – odnos (implicitne) autorke prema Mafaldinoj naivnosti prepun je dobroćudnog smeha, a nikad podsmeha. Istovremeno, međutim, reč je o glasu pametne naratorke, perceptivne mnogo više nego što odrasli iz njene okoline pretpostavljaju. Ne radi se o tome da je ona starmala ili natprosečno inteligentna devojčica, nego o pisanju dečjeg romana sa punim poštovanjem prema deci.

Gubitak vida Mafalda prati, pored distance sa koje može da ugleda raskošno drvo trešnje, i kroz „Stvari do kojih mi je stalo najviše na svetu (a više ne mogu da ih radim)”, što je i naziv liste koja se neprestano dopunjuje prekrižanim stavkama. Ovom listom, koju je započela na Estelin ohrabrujući podsticaj, Mafalda se priprema za život bez vida, pokušavajući da razume šta taj gubitak sve podrazumeva. Lista je njen pokušaj suočavanja sa dubokim strahom od mraka i, zajedno sa njim, strahom od usamljenosti. Lekcija koju Mafalda tek treba da nauči, međutim, je uvid u to da je ova lista, lista gubitaka, istovremeno i snažan izvor strahova. Možda je ovo lekcija i za čitaoca i čitateljku, jer su sve vreme zavarani dinamikom progresije bolesti i praćenjem zatvaranja mogućnosti za junakinju. Suštinsko saznanje, ipak, nije u nabrajanju i kakvom-takvom prihvatanju nedostižnosti stvari – ono je u otkrivanju, kroz konačni čin hrabrosti onda kada potpuno izgubi vid, nove liste – „Stvari do kojih mi je stalo najviše na svetu”. Ta lista, jedina suštinski važna, je lista koju Mafalda odlučuje da piše na kraju. Pokazuje se da se suočavanje sa bolešću ne svodi prosto na njeno prihvatanje, nego i na pobedu strahova koje bolest donosi sa sobom.

Noću čujem zvezde je, dakle, roman u kojem se poštovanje prema deci dopunjuje poštovanjem prema osobama sa invaliditetom. Ono je očito ne samo, kako je već rečeno, u tonu kojim se o invaliditetu piše, bez (samo)sažaljenja, a s mnogo iskrenosti i hrabrosti – nego i u karakterizaciji junakinje. Pored toga što se do kraja pokazuje da, nasuprot i Mafaldinim i čitaočevim/čitateljkinim strahovima, postoji čitav niz stvari koje Mafalda može da radi i u kojima može da uživa i bez svog vida, Mafalda ne mora da se odrekne ni svojih naprednih akrobatskih veština pentranja na trešnje i silazaka s trešnji. Voljeno drvo koje je opterećeno i simboličnim i bukvalnim značajem stoji u središtu knjige kao najstrašniji dokaz junakinjinog gubitka. Mogućnost da ga dosegne postaje dokaz, jer nije nedostižno, devojčicine upornosti, a i, štaviše, nesmanjenih spretnosti i sposobnosti.

Projekat MiniBookvica je jedan od tri pobednika konkursa Superste+ za 2018. u okviru programa Superste.net.