Od samog početka žene su morale da se bore za svoja osnovna ljudska prava. Standardi koji su postavljeni u 17. veku se ni malo nisu reformisali, toliko su otkačeni i nerealni. Mislim da dovoljno govori to što su postavljeni pre 300 godina. Da li je to fer? U svom najranijem uzrastu devojčica mora da zna šta treba da radi a šta ne, kako dolikuje da se ponaša, kako treba da izgleda, kojim tonom da razgovara sa suprotnim polom i tako dalje, i tako dalje. Standardi koje je društvo postavilo su otkačeni i nerealni, na kraju ćemo stvarno postati Stepfordske supruge. Da li je moguće da se već vekovima borimo protiv toga a da se na neki način skoro ništa nije promenilo?

Roman Jasminke Petrović 35 kalorija bez šećera govori o tinejdžerki Tari koja ima problematičan odnos prema svom telu. Nikad nije zadovoljna kada se pogleda u ogledalu, konstantno joj nešto u glavi govori da je predebela, da treba da skine bar još 2 kilograma do apsolutnog savršenstva. A šta uopšte znači biti čovek ako nisi apsolutno savršen? Drugi lik je Jovana, Tarina drugarica, koja nam je data kao Tarina suprotnost. Ona ima racionalan pogled na svoj fizički izgled. Nije presrećna sa svakom svojom fizičkom karakteristikom ali trudi se da na sve to gleda s vedrije strane. Dato joj je šta joj je dato i zna da neke stvari prosto ne može da promeni, niti želi.

U knjizi je opisan Tarin i Jovanin zimski raspust. One su dobile poziv da provedu nedelju dana u Grockoj kod Jovanine familije. Jovanina familija je predstavljena na jedan vrlo očekivan i stereotipan način kao sve provincijske familije kada autor dela ima želju da nas zabavi i nasmeje uz pomoć nekvalitetnih i zastarelih šala. Jovanina ujna je prikazana kao tipična domaćica koja u svom domu sve radi s ljubavlju i pažnjom. Ona svakodnevne umarajuće kućne poslove radi s lakoćom, kao da joj pružaju ogromnu dozu zadovoljstva. Nasuprot njoj, Tarina mama Valentina, je hladna, poslovna žena koja ne poznaje i ne prati odrastanje svog deteta jer je u konstantnoj trci za poslom. Ona ne uviđa da je Tara u problemu jer se i sama ne snalazi u svojim životnim okolnostima (muževljevim odlaskom, strahom od njegove osude..). Srećom tu je ujna koja nakon par dramatičnih epizoda koje im je Tara priredila, ne reaguje burno, trudi se da je razume i da joj pruži pomoć. Uspeva joj.

Priča koja ide paralelno sa Tarinom i Jovaninom prikazuje suprotno godišnje doba i drugo mesto. U pitanju su tri ženska lika Dragana, Sandra i Tanja i njihovo leto u Beogradu. Tarina i Jovanina priča je prikazana kao knjiga koju Dragana preporučuje Sandri i pokušava nešto da joj poruči preko nje. Samim tim očigledno je da je ovo delo napisano samo kako bi dalo neku vrstu primera iz stvarnog života njenim čitaocima. Prvobitni cilj je bio da pokuša da navede tinejdžere ili uopšteno sve koji čitaju da istupe i krenu da pričaju o ovim temama. Poruka koju Dragana želi da prenese Sandri je istina o njenoj starijoj sestri Tanji koja je vrlo bolesna. Tanjina i Tarina priča su vrlo slične samo što je Tanjina bolest stigla do krajnjih granica. I ovde autorka kao i u prethodnom slučaju suptilno ukazuje na jedan od glavnih uzroka Tanjine bolesti. Ono što je zajedničko Tari i Tanji, pored tri ista slova u imenu, je odsustvo oca u njihovim životima. U jednom slučaju zbog bolesti a u drugom zbog same fizičke udaljenosti. Ovde se knjiga pokazuje kao branilac  tradicionalnog vidjenja porodice što je potpuna suprotnost onome što feminizam pokušava da ukloni iz mentaliteta društva. Zašto porodica ne bi mogla normalno da funkcioniše bez oca? Smatram da u knjizi to nije lepo rečeno jer zaista može da se protumači na jedan neprikladan način i potpuna je kontraverza onoga šta bi ova knjiga trebala da zastupa.

Iako je cilj knjige da se bavi jednom vrlo ozbiljnom temom, koja je zaista dobila dosta pažnje u knjizi, samo delo je mene kao čitaoca ostavilo s vrlo uskraćenim znanjem i jednodimenzionalnom percepcijom. Razočaravajuće je što je u pitanju autorka koja je u svoj roman unela sve najpoznatije stereotipe vezane za žene. Upravo zbog ovih navedenih razloga veoma je bitno da se mi kao čitaoci dalje edukujemo oko tema koje nas zanimaju. Nikada ne bi trebalo da završimo na jednoj stvari i kažemo da je dalja edukacija nepotrebna, pogotovo kada smatramo da nam je autorka uskratila dosta toga.

 Čak iako je naizgled pisan za tinejdžerski uzrast, ova knjiga je toliko svedena i nepotpuna, čini mi se da potcenjuje našu ozbiljnost i zrelost. Umesto da nam daje što više materijala da se borimo kao feministkinje ona žene opet prikazuje kroz dva već toliko puta viđena modela. Moderan i patrijarhalan.

Medjutim postoje mnogi drugi romani preko kojih možemo da dobijemo još informacija, materijala i slično. Naša borba se ne završava s jednom knjigom!

Jona Aresnić

Tekst je objavljen u okviru akcije #pobunjenočitam