Nina je prikazana kao hrabra i snalažljiva devojčica, sa puno razumevanja za svoju simpatiju Maksa koji je naprasit i zatvoren, ali koji se kroz njihovo prijateljstvo i bliskost menja. Njih dvoje čine jedan očekivani duo. Ona je prijateljski nastrojena, otvorena u pokazivanju emocija, pasivnija u donošenju odluka, a on naočigled hladan i nezainteresovan, ali u suštini nežan i uvek spreman da preuzme inicijativu. Takva dinamika u ovom muško-ženskom prijateljstvu posebno je pojačana načinom na koji je prikazano njihovo zbližavanje. Naime, Maks se razboli, a Nina se, u stereotipnoj ulozi negovateljice, o njemu brižno stara, stičući tako dugo priželjkivano poverenje.

Dragana Mladenović, Sve što (ni)sam želela, Kreativni centar

Četvrta knjiga za decu i mlade Dragane Mladenović, Sve što (ni)sam želela, izašla je prošle godine u izdanju Kreativnog centra. Prvu knjigu posvećenu mlađoj publici priznata pesnikinja objavila je 2016. godine (Uljezi, Fabrika knjiga), a nešto izmenjenu verziju ovih pesama objavio je Kreativni centar 2019. godine pod nazivom Dar-mar. Naredne godine usledilo je i autorkino prvo prozno delo, Gospodin Oliver, zamišljeno kao početak istoimenog serijala.

Dok su spomenuta dela pisana za najmlađe, Sve što (ni)sam želela je roman namenjen tinejdžerkama i tinejdžerima. Inspiraciju za roman autorka je očigledno pronašla u trenutnoj globalnoj epidemiji korona virusom. Naime, radnja prati dvoje tinejdžera, Ninu i Maksa, koji nakon iznenadne epidemije nepoznatog virusa ostaju zatočeni u oronuloj vikendici Ninine bake. Odvojeni od porodica i prepušteni sebi, dvoje dece pokušava da se snađe u neočekivanoj situaciji i da nekako stupi u kontakt s bližnjima. Iako je sama ideja – prikaz skorije budućnosti u trenutku kada se rađa nova nepoznata tehnološka zaraza – izuzetno zanimljiva, njena izvedba je problematična.

Roman je napisan u dnevničkoj formi – o dešavanjima saznajemo iz zapisa dvanaestogodišnje zaljubljene Nine. Svet budućnosti naglo postaje granično podeljen na one koji su zaraženi i koji su zdravi, pun je prestrašenih ljudi koji se bore za hranu i opstanak. Međutim, sve ovo kao da je sporedno dvanaestogodišnjoj Nini. Iako je odsečena od roditelja i prijatelja i uplašena, ipak nju najviše brine utisak koji ostavlja na dečaka u kog je zaljubljena i s kojim, igrom slučaja, trenutno živi. Sam naslov romana prikazuje ambivalentnost koju junakinja oseća: u neočekivanoj katastrofi za većinu, njoj se posrećilo. Dakle, preapokaliptični scenario samo je situacija koju je bilo neophodno postaviti kako bi se uprizorio početak zaljubljivanja dvoje (osnovno)školaraca. Potencijalno naučno-fantastični roman sa neuobičajenom temom mogao je sadržati mnogo više da nije sveden na gotovo naivno prikazivanje odrastanja zaljubljene tinejdžerke.

Nina je prikazana kao hrabra i snalažljiva devojčica, sa puno razumevanja za svoju simpatiju Maksa koji je naprasit i zatvoren, ali koji se kroz njihovo prijateljstvo i bliskost menja. Njih dvoje čine jedan očekivani duo. Ona je prijateljski nastrojena, otvorena u pokazivanju emocija, pasivnija u donošenju odluka, a on naočigled hladan i nezainteresovan, ali u suštini nežan i uvek spreman da preuzme inicijativu. Takva dinamika u ovom muško-ženskom prijateljstvu posebno je pojačana načinom na koji je prikazano njihovo zbližavanje. Naime, Maks se razboli, a Nina se, u stereotipnoj ulozi negovateljice, o njemu brižno stara, stičući tako dugo priželjkivano poverenje.

Sa druge strane, iako prikazani u donekle istrošenoj prijateljsko-ljubavnoj matrici, dvoje tinejdžera su uprizoreni kao dovitljivi, samostalni i razboritiji od odraslih. Na taj način roman ohrabruje samodovoljnost i aktivnost mladih, podstičući preispitivanje autoriteta.

Pored ovog prijateljstva, u romanu se prikazuje i drugarstvo između Nine i njene najbolje prijateljice Vere. Iako predstavljeno kao sporedno i pomućeno sumnjom glavne junakinje da je Vera može tako dobro razumeti kao Maks, ono je ipak važan segment dela koji donosi sa sobom temu vršnjačkog nasilja. Nini se najbolja prijateljica čini izmenjenom nakon traumatičnog iskustva u kampu za decu koja su trenutno ostala bez roditeljskog nadzora. Tek na kraju dela junakinja uspeva da nagovori prijateljicu na iskren razgovor koji otkriva da međuljudski odnosi mogu biti podjednako traumatični i pogubni kao i klimatske katastrofe i globalne epidemije.

Poseban segment romana čine ilustracije Dušana Pavlića. One se nalaze na gotovo svakoj stranici, humoristički prikazujući likove, sa zanimljivim detaljima (npr. Nina nosi privezak u obliku ćelije virusa). Dok su ilustracije simpatične i dobro uklopljene s tekstom, izbor roze boje korica generalno poziva tinejdžerke i devojčice da pročitaju knjigu i tako stereotipno signalizira temu romana, svrstavajući ga, donekle i opravdano, u žanr tinejdžerski čik lit (teenage chick lit) pre nego u žanr naučne fantastike, na ovaj način sužavajući publiku.

Kraj romana ostavlja mnoga pitanja nedorečena. Jedan od razloga za ovakav, otvoren kraj, verovatno leži u namerima autroke da je Sve što (ni)sam želela zamišljen kao prvi u nizu romana o Nini i Maksu. I pored toga, kraj romana nije oblikovan kao cliffhanger, sa određenim elementima koji će nas “vući” u dalje čitanje, već naprosto određene narativne celine ostavlja neprodubljenim i nerazjašnjenim (ne znamo da li je zaraza suzbijena, koje je poreklo virusa i koje su njegove posledice). Ove nedovršene pripovedačke niti su u senci izvesnih sudbina glavnih likova i njihovih porodica koji nastavljaju život bezbrižno, kao da ni do kakvih promena s početka romana (virusa, zaraženih, uplašenih ljudi, odvojenih porodica, dece bez staranja, itd) nije ni došlo.

Čini se kao da spisateljica nije mogla da odluči da li da akcenat stavi na produbljeni naučno-fantastični svet ili na priču o simpatiji dvoje tinejdžera. Iako ove teme ne isključuju jedna drugu, Sve što (ni)sam želela ipak je mnogo uspeliji kao pitka, mada naivna priča o zaljubljivanju, nego kao složen fantastični roman za mlade koji je imao potencijal da postane.