Osim što teme daleke budućnosti i naprednih tehnologija lako zainteresuju veliki broj čitalaca, one su i odlične kritike današnjeg društva. Iako na prvi pogled nerealna, tematika se itekako poklapa sa brojnim aspektima današnjeg sveta. Na primer, nejednakost društvenih klasa tj. pohlepa manjine koja ima ogromno bogatstvo, dok mase ljudi nemaju ništa, tužna je realnost kako Panema, tako i kapitalističkog društva u kome danas živimo.
Suzan Kolins Igre gladi, Vulkan 2009.
Glavna junakinja kultnog serijala knjiga Igre Gladi i bez pogovora sinonim za pobunu i revoluciju, Ketnis Everdin, postala je uzor mladim devojkama širom sveta podstičući sve nas da budemo hrabre i samostalne. Njen partner je Pita Melark, još jedan od ključnih junaka u ovoj distopijskoj priči i svakako simbol empatije i dobrote. Zajedno su nepokolebljiv tandem čija je ljubavna priča obeležila 21. vek. Osim toga, do kraja igara oni će svojim postupcima biti označeni kao neprijatelji vladajuće elite ali i podstrek narodu da se bori za svoju slobodu.
Svet koji okružuje Ketnis zove se Panem, država nastala u dalekoj budućnosti, sačinjena od dvanaest distrikta i glavnog grada Kapitola. Dok elita Panema uživa u prosperitetu i hedonizmu koji Kapitol nudi, ostatak stanovnika naseljava distrikte gde je dostojanstven život bajka, a nestašica hrane, vode i osnovnih alata za preživljavanje samo jedan deo njihove surove realnosti. Osim toga, svake godine održavaju se zloglasne „Igre Gladi“. Cilj takmičenja jeste da od po dva izabrana tributa iz svakog distrikta, posle smrtonosne borbe u areni, ostane jedan pobednik. Ovo “takmičenje” savršeno oslikava upravo pokvarenost i sebičluk stanovnika Kapitola koji svojevoljno odlučuju da ignorišu stanje izvan zidina utopije koju su sebi stvorili. Toj bedi pridodaju kreacijom ove nemilosrdne igre, isključivo zbog njihove neutoljive gladi za zabavom, kao i potrebom da drže svih dvanaest distrikta pod kontrolom, podsećajući ih svake godine da ih tiranijska vlast Kapitola drži u šaci. Smatram da je odluka autorke da se bavi ovakvim distopijskim svetom odličan izbor. Osim što teme daleke budućnosti i naprednih tehnologija lako zainteresuju veliki broj čitalaca, one su i odlične kritike današnjeg društva. Iako na prvi pogled nerealna, tematika se itekako poklapa sa brojnim aspektima današnjeg sveta. Na primer, nejednakost društvenih klasa tj. pohlepa manjine koja ima ogromno bogatstvo, dok mase ljudi nemaju ništa, tužna je realnost kako Panema, tako i kapitalističkog društva u kome danas živimo.
Ova knjiga me je naučila da bežim od konformizma, da kada primetim nepravdu nikako ne
trpim skrštenih ruku, već da reagujem baš kao što to čini Ketnis.
Sa pričom i likovima se tokom cele knjige upoznajemo kroz prizmu utisaka glavne junakinje Ketnis, koja je takođe i jedina pripovedačica. S obzirom na to da je ona daleko od sveznajućeg i još dalje od objektivnog pripovedača, njena opažanja treba prihvatiti sa rezervom. Isto tako odnos koji ima sa Pitom vidimo iz njene perspektive. Od momenta kada su izabrani za tribute do poslednjih sekundi provedenih u areni, o razvoju njihove romanse imali smo uvid isključivo iz Ketnisinih utisaka. Tehnika kojom je Suzan Kolins predstavila njihovu vezu namerno izostavljajući Pitina razmišljanja navodi čitaoce i čitateljke da jos dublje promišljaju zagonetke njihovog odnosa. Jedna od tih zagonetki je pitanje: da li romansa između Ketnis i Pite uopšte postoji?
Razvoj ljubavnog odnosa između Pite i Ketnis prvobitno potiče od ideje da kao tributi publici deluju poželjno. Sve je to bila predstava namenjena gledaocima željnim drame. Dakle, tokom dužeg dela priče čitaoci su ubeđeni, zajedno za glavnom junakinjom, da je ta “ljubav” isključivo tehnika za preživljavanje u areni i dobijanje sponzora. Ipak, Ketnis primećuje znake da Pita njihovu vezu doživljava kao nešto više od pretvaranja, nakon čega i ona počinje da razvija osećanja prema njemu. Posle čitanja knjige zaključila sam da su mi njena osećanja izgledala prilično neuverljivo. Na pripremama za igre Pita joj je bio skoro nepodnošljiv. Takođe, nije komentarisala da joj je i najmanje simpatičan. Jedini razlog što je preispitivala svoja osećanja jeste njeno sećanje na dan kada joj je dao hleb iz pekare svog oca videvši da gladuje. Razvoj njenih osećanja prema Piti tako deluje kao nekakav placebo efekat. Čak i čuveni momenat kada zajedno uzimaju otrovne bobice da bi zajedno umrli u areni, deluje kao potez prouzrokovan dubokom povezanošću na prijateljskom nivou, ne romantičnom. Ovaj momenat je aluzija na Šekspirovu dramu „Romeo i Julija“, kada junaci uzimaju otrov i okončavaju svoje živote. U obe knjige, razlog je bio što ne bi mogli da zamisle život jedno bez drugog. Ovakav potez je potpuno iracionalan i impulsivan jer nijedna strana nije promislila o posledicama koje bi takav čin ostavio. U Ketnisinom slučaju, ona je time podstakla gnev Panema koji je njen postupak razumeo kao revolt i namerno skrnavljenje igara. Takođe, jedini razlog što se Ketnis borila da preživi jeste za njenu sestru Prim, a sada je odjednom spremna da sve to odbaci zbog Pite, što je veoma nelogično.
Smatram da je ovakav nemotivisan ljubavni odnos direktno povezan sa činjenicom da je reč o distopijskom žanru. Romansa između glavnih junaka je tipična za ovakve romane, zbog čega je često stavljana u prvi plan iako nije nužna. Mislim da je autorka odabrala romantičan odnos jer je to ono što publika očekuje i želi da vidi, iako nije postavljen dovoljno dobar temelj za razvoj ljubavne veze. Takva veza između Pite i Ketnis nije mnogo doprinela daljem razviću Ketnisinog karaktera, samim tim nije ni potrebna. Sa druge strane, u odnosu koji Ketnis ima sa njenim dugogodišnjim prijateljem Gejlom videla sam potencijal za prelepu ljubavnu priču. Dečak koji ju je razumeo bolje od bilo koga, i neko ko ju je istinski voleo u njenim očima bio je samo prijatelj. Kada se vest o njenoj romansi sa Pitom pročula, Ketnis je odmah pomislila na Gejla koji nestrpljivo čeka njen povratak kući. Mislim da Ketnis prosto nije imala vremena da promišlja o odnosu sa Gejlom, s obzirom na to da je bila zauzeta pokušavajući da održi sebe i svoju porodicu u životu. Da su odrasli u drugačijim uslovima, možemo samo da zamišljamo koliko bi drugačiji njihov odnos bio.
Iako sasvim slučajno, Ketnis i Pita tokom igara postaju simbol pobune protiv represivnog režima u kome se nalaze. U korumpiranim distopijskim društvima kao što je Panem, motiv revolucije je ključan za dalji razvoj radnje. Postupci koji su za glavne junake bili način preživljavanja, za ostatak sveta predstavljaju početak borbe koja tek dolazi. Nekoliko ljudi koji su se protivili pravilima bili su ono što je osvestilo narod da se odupre strahu koji im uliva surova vlast i motivisalo ga da joj se konačno suprotstave.
Zovem se Milica, imam 17 godina i idem u 8. beogradsku gimnaziju. U slobodno
vreme volim da treniram odbojku, gledam filmove i čitam knjige.
Milica Popović
Tekst je objavljen u okviru akcije #pobunjenočitam
