Roman Moj deka je bio trešnja uspeva da sažme važne životne teme, ne patronizujući čitaoce i čitateljke, već im prikazujući jedan nesavršen svet, pun nedostataka, ali i ljubavi. Produbljujući podjednako i ženske i muške likove, autorka uspeva da dobro komunicira i sa čitateljkama i sa čitateljima.
Anđela Naneti, Moj deka je bio trešnja, Kreativni centar 2010.
Roman za decu, Moj deka je bio trešnja, italijanske autorke Anđele Naneti objavljen je 2002. godine, a na srpski je preveden 2010. Već nekoliko godina se nalazi u izbornoj školskoj lektiri za šesti razred, što je napredak, s obzirom na to koliko naš nastavni program nema sluha za vredna (pogotovo savremenija) književna dela. Značaj romana kao globalnog klasika potvrđuje i kratkometražni film po uzoru na roman Мой дедушка был вишней (https://www.youtube.com/watch?v=ZX5lZ4MP8EE) koji su 2015. godine snimile dve autorke iz Rusije. Film je, kao i knjiga, dirljiv i poučan, ali ipak preporučujem (pogotovo šestacima!) da prvo pročitaju roman, a da tek onda pogledaju animiranu verziju.
Kada sam imao četiri godine, imao sam i njih četvoro: baku i deku u gradu i baku i deku na selu. Oni iz grada su se zvali Luiđi i Antonijeta i sasvim su ličili na sve ljude iz grada. Oni sa sela su se zvali Antonio i Teodolinda i nisu ličili ni na koga, čak ni na svoje komšije.
Glavni junak romana, ujedno i narator, je dečak Tonino, koji pripoveda o događajima koji su se odigrali pre nekoliko godina. On govori pre svega o svom deki, ali, u suštini, o čitavoj svojoj porodici. Jasna polarnost selo-grad[1] oseća se već na početku romana kada pripovedač pravi razliku između svoje bake i deke iz grada i bake i deke sa sela. Mnogo je privrženiji onima sa sela, a i jasno je vrednosno razgraničen kvalitet života i osoba koji žive na selu od onih koji žive u gradu. U gradu su Toninijevi baka i deka koji ne brinu previše o unuku, već su otuđeni od porodice i više se staraju, kako često u nezadovoljstvu ponavlja Toninijeva mama, o psu nego o unuku. S druge strane, deka Otavijo i baka Teodolinda spontani su i puni ljubavi kojom obasipaju malog Toninija. Nakon baka Teodolinine smrti, Tonino se zbližava sa dekom i oni zajedno osmišljavaju raznorazne avanture i upadaju u nevolje, te je stoga jasno zašto je mladom naratoru prijatniji život na selu.
Ipak, postoji još nekoliko nivoa koji se, kada se govori o ovoj polarnosti, moraju uzeti u obzir – Tonino ne voli grad i zbog toga što ga poistovećuje sa tenzijom u domu, odnosno sa raspravama roditelja. S druge strane, nije sve do naratorove perspektive, jasna je i spisateljičina namera da se ne odupre od stereotipnog prikaza sela, odnosno prirode kao locus amoenus, utopijskog mesta. Junaci se ponašaju bolje i prirodnije na selu (ne samo Toninijeva mama, koja je rođena na selu, već i junaci iz grada, kao što je npr. Toninijev tata), učiteljica u seoskoj školi ima više razumevanja i opuštenije se odnosi prema slobodnoj dečjoj mašti, Toninijevi roditelji se mire i nastavljaju uravnotežen, zajednički život na selu… Važno je napomenuti i društveni kontekst u kojem zbog izgradnje puteva, dakle širenja grada (znači nečeg otuđenog i neprirodnog), strada selo. Kuća Toninijevog dede zamalo da bude srušena, kao i trešnjino drvo koje je važan simbol u romanu. S druge strane, zanimljivo je primetiti da je upravo roman koji idealizuje selo deo školske lektire, s obzirom na to koliko se kod nas nominalno vodi računa o selu, dok ono suštinski odumire, i to ne zato što se urbanizuje, kao što je u romanu slučaj, već upravo zato što je zanemareno, a infrstruktura loša. U ovom smislu, problematično je pitanje na koji način se u nastavi obrađuje prostorni aspekt romana, pošto bi bilo pogrešno koristiti književno delo kao sredstvo za podsticanje mladih čitatelja i čitateljki da romantizuju ono što je, u stvari, problem.
A ja sam sa dekom proveo najlepše leto u svom životu!
Dečak Tonino pripoveda o događajima koji su se odigrali pre nekoliko godina, kada je imao četiri godine, dakle, narator je i dalje dete. Perspektiva je zbog toga često naivna i puna zanimljivih i smešnih dečjih zapažanja i poređenja. Komični efekat se pogotovo stvara kada Tonino, nedovoljno zreo da razume apstraktne pojmove, pogrešno tumači određene izraze, kao na primer kada deka kaže da posle bakine smrti ima jedan trn u srcu, ili kada, iz egoistične perspektive deteta, u različitim situacijama misli samo na sebe. Tako, u jednom slučaju, kada deka primi pismo o rušenju kuće, Tonini čini sve kako bi mama i deka, okupirani drugim stvarima, obratili na njega pažnju. Na taj način, autorka je glavnog lika oblikovala kao kompleksnog junaka, koji, uprkos svojim godinama (ili možda upravo zbog njih), uspeva da saoseća sa bližnjima, iako se oni ne ponašaju uvek na odgovarajuć način, kao i da razume mnoge složenije događaje koji odrasli (bezuspešno) pokušavaju da sakriju od njega. U tom smislu, autorka ne patronizuje mlade čitaoce i čitateljke. Šta više, kreativnim odgovorima i razmišljanjima malog Toninija, ona uspeva da edukuje starije čitateljke i čitaoce koji, kao odrasli, često zanemaruju kapacitet dece da razumeju i najkompleksnije životne istine.
Baku Lindu ne možeš da vidiš, ali znaš li, ona uopšte nije otišla?
Jedna od tema koje se ponavlja i problematizuje u romanu je tema smrti i gubitka. U romanu se prvo susrećemo sa baka Teodolindinom smrću, i vidimo kako različiti junaci i junakinje reaguju na taj gubitak – Toninijeva mama je tužna, ali se polako miri s gubitkom, Tonini ne može da pojmi ideju da nekoga nema, dok deka Otavijano nikada ne uspeva da do kraja preboli smrt svoje supruge, premda se prema njenom gubitku odnosi drugačije od drugih ljudi koje je Tonini susreo. Deka Otavijano se seća svoje supruge sa smeškom i nikada o njoj ne govori s uzdahom ili na neki setni način, učeći unuka da oni koje voli nikada ne mogu odistinski da nestanu. S druge strane, dečak te poruke shvata na svoj detinji, kreativni i naivni način, stvarajući svoju (animističko – budističku) verziju toga šta se dešava s ljudima kada umru – oni se pretvore u nešto drugo. Tako je, smatra dečak, baka Teodolina sigurno postala guska, jer je te životinje posebno volela, a deka će postati drvo trešnje, o kojem se tako brižno stara, dok bi sam Tonino mogao da bude ptica i sleće na trešnjine grane, kako bi uvek ostao u kontaktu sa dekom. I kada mu deka umre, kroz svoje detinjasto naivne narative na ozbiljna pitanja na koja niko zaista nema odgovor, dečak uspeva da, iako tužan, prihvati dekinu smrt i učini je prihvatljivijom i svojoj mami. Zanimljivo je, takođe, kako, uveren da se život nastavlja u nekom obliku, dečak smatra da je smrt ipak bolja od nedostojanstvenog života, kakvim se mladom naratoru čine dekini poslednji dani.
…Počeo sam da plačem i gotovo sam pristao, kada sam na najvišoj grani trešnje ugledao pupoljak, malo naduven i malo ružičast, i setio se kako je deka cele noći ispod trešnje palio vatru da se pupoljci ne bi smrzli i dobio zapaljenje pluća. Onda sam rekao da ne silazim…
Sa temom smrti, odnosno života, usko je vezan i simbol trešnjinog drveta. Prvo trešnjino drvo deka je posadio u dvorištu kada mu se ćerka (Toninijeva mama) rodila, a još jedno na dan Toninijevog rođenja. Drvo je dedi jako važno, a tu brigu i ljubav prenosi i na unuka. U romanu se dva puta ponavlja scena junaka koji se penje na drvo i odbija da siđe. Prvi put je u pitanju deka, koji je, usled tuge i nemoći da se suprodstavi odluci nadležnih vlasti da mu sruše dom i poseku drvo, penje na nasumično stablo u gradskom parku i odbija da, već vidno uznemiren, siđe, dok je drugi put u pitanju mali Tonino. Dečak odbija da siđe s Feličea (kako su nazvali trešnju) kada gradska vlast i pored pravne odluke da se drvo sačuva, kreće da stablo saseče. U tom smislu dečak uspeva da se izbori za ono za šta njegov deka nije uspeo, na taj način idejno oživljavajući deku na nekoliko trenutaka, ujedno sačuvavši simbol života i napretka, ali i povezanosti sa precima.
Mama kaže da je baka luda za Korinom
Roman i pored dečje perspektive obiluje preciznim zapažanjima o sredini u kojoj dečak živi. Stoga je suptilno i humoristički prisutna kritika društva, pre svega otuđenosti među odraslima, nedovoljne razvijenosti školstva, nezainteresovanosti i grabljivosti opštinske vlasti, koje oslikava kapitalističko društvo i to iz ugla „malog“ čoveka. Autorka uspeva da kritički pristupi ovim temama, i gotovo neprimetno društveno osvesti najmlađe čitatelje i čitateljke. Spisateljica kritički prikazuje i likove, slično kao što prikazuje društvo. Tako je, na primer Toninijeva mama u početku romana prikazana kao nervozna i nezadovoljna, jer je opterećena brigom o porodici i Toniniju, i jasno je da je sin favorizuje više od oca i očeve porodice. Junakinja se, u drugom delu romana, menja – nakon što ostavi muža i počne sa sinom da živi na selu, postaje strpljivija i zadovoljnija. Menja se i lik Toninijevog oca, koji tek nakon odlaska supruge i sina, stavlja porodicu na prvo mesto, nadajući se da to nije učinio prekasno. Zanimljiva je i promena lika bake iz grada – Antonijete – koja je prikazana kao umišljena gospođa koja nije preterano zainteresovana za unuka, sve dok se ne rodi Toninijeva sestra. Ulaskom Korine u porodicu, dakle ovog puta jednog ženskog deteta, baka Antonijeta postaje za Korinu ono što je deka Otavijano bio Toniniju. S tim u vezi, iako se radnja romana vezuje pre svega za muške likove (Toninija i deku), ni ženski nisu zanemareni, već su oblikovani kao snažne, samostalne figur(in)e.
Roman Moj deka je bio trešnja uspeva da sažme važne životne teme, ne patronizujući čitaoce i čitateljke, već im prikazujući jedan nesavršen svet, pun nedostataka, ali i ljubavi. Produbljujući podjednako i ženske i muške likove, autorka uspeva da dobro komunicira i sa čitateljkama i sa čitateljima.
Upravo zbog toga, prisustvo ovog romana u nastavnom programu predstavlja pozitivan izuzetak i primer da kvalitetna savremena književna dela koju deca i odrasli sa zadovoljstvom čitaju treba da nađu (mnogo više) mesta u našem obrazovanju.
[1] Kljajić P, Nataša, Mogućnost primene književne teorije u nastavnom čitanju izborne lektire u osnovnoj školi na primenu primeneimagologije u obradi romana “Moj deka je bio trešnja” Anđele Naneti, https://www.slideshare.net/tatjanakrpovic/kljaji-uciteljski
Projekat MiniBookvica je jedan od tri pobednika konkursa Superste+ za 2018. u okviru programa Superste.net.
