Prikaz romana Ono što sam bio, Meg Rozof, Kreativni centar 2018.
U svom opusu višestruko nagrađivana autorka za decu i mlade – Meg Rozof – često problematizuje različite društvene i filozofske probleme i pitanja – razvojna – koja muče adolescente, ali i ona opštija i šira, izvangeneracijska. Roman Ono što sam bio (Kreativni centar, 2018), objavljen 2007. godine, uz brojne zanimljive kulturno-istorijske činjenice o Velikoj Britaniji, kao i mnoga antropološka pitanja vezana za razvoj čovečanstva, ogoljuje i probleme sa kojom se svi svakodnevno suočavamo, poput tromosti školskog sistema, klasnih razlika i rodnih uloga u patrijarhatu.
Radnja romana ispiripovedana je na veoma dinamičan način, uz veliku vremensku distancu. Narator je ujedno i glavni junak – Hilari – koji se pred kraj života priseća svojih školskih dana i poznanstva sa dečakom Finom, osobenjakom koji živi odvojen od društva.
Hilari je, za razliku od prijatelja, pripadnik srednje klase i šezdesetih godina 20. veka ide u privatnu englesku školu internatskog tipa, dok Fin živi sam, u odvojenoj kućici na moru i zarađuje od prodaje namirnica na pijaci. Njihovo iznenadno prijateljstvo postaje Hilarijeva jedina radost i beg iz monotonog života. Ono što prvo uočavamo kroz njegovu perspektivu i opise školskog života je niz problematičnih osobina školstva i društva u kojem živi. Tako se od samog početka romana susrećemo sa kritikom upućenoj školi i školskom sistemu, koji, kako sam pripovedač kaže, predstavljaju trgovce društvenim statusom koji lažno brinu o svojim učenicima da bi održali staru reputaciju. Takozvana briga o đacima zasniva se o brizi profesora i direktora o ispunjavanju velikog broja bezličnih tradicionalnih pravila, dok se niko ne bavi samim đacima, njihovim problemima i potrebama. Tako se, kada Hilari provede celu noć van poseda škole u Finovoj kućici, niko ne zapita gde je bio i da li je dobro, već im pažnju zaokupi činjenica da se on oglušio o pravilo škole. Čak i sama arhitektura, prepune sobe i hladnoća, čini da škola i fizički podseća na zatvor iz koga glavni lik želi da pobegne. Takve okolnosti su povod da se Hilari zainteresuje za Fina i njegovu slobodu kojoj se divi i kojoj teži.
Upravo u razgovorima sa Finom, glavni junak primećuje priviligeje koje uživa kao pripadnik srednje klase, a kojih do tada nije bio svestan. U oblikovanju glavnog junaka primećuje se kritika višeg sloja društva koje ostaje slepo na probleme radničke klase i koje nameće dvolične standardne. Tokom svog životnog puta glavni lik uviđa društvene razlike i ne ostaje ravnodušan prema njima, već i on sam počinje da kritikuje društvo u kome je odrastao, za koje je bitno odigrati određenu društvenu ulogu i očuvati pred svetom savršenu sliku o sebi. Za ljubav i snove u takvoj sredini nema mesta i oni se svode na dužnosti i poznate obrasce koji se moraju ispuniti. Tako sama porodica i okolina zajedno sa školom postaju okovi šesnaestogodišnjem Hilariju, pa on odlučuje da se, baš kao Fin, osami i živi oslobođen društvenih očekivanja koja vidi kao dvolična.
Svoju slobodu i zadovoljstvo naći će upravo u Finovoj skromnoj kući, a kroz odnos sa njim, počeće da ceni prijateljstvo i ljubav više od statusa i materijalnog bogatstva:
Posle samo 10 dana u kolibi počeo sam da cenim prednosti tog sveta, sveta koji u sebi nije imao ništa što je višak ili što je nepotrebno. Lonac za kuvanje, mesto za spavanje, prijatelja, vatru – šta mi je drugo i bilo potrebno?
Pored toga što lik Fina igra značajnu ulogu u razvoju Hilarija, njegov lik je veoma važan i po tome što se putem njega i njegove prošlosti razbijaju stereotipi o rodnim ulogama i kritikuje patrijarhat.
U drugoj polovini romana, u trenutku kulminacije radnje, saznajemo da je Fin zapravo devojčica, a ne dečak, kao što se do tog trenutka identifikovao. Osim što je upečatljiv, preokret navodi i na preispitivanje rodnih uloga. Naime Fin – tj. Lara, kako kasnije daje sebi ime, iako dve godine mlađa, mnogo je nadmoćnija od Hilarija, kako psihički – samostalnija i zrelija je, tako i fizički – snažnija je, a razlika među njima se potcrtava posebno u scenama kada planinare i kada se njena spretnost i izdržljivost posebno naglašava. U tom smislu roman prikazuje i koliko okolnosti oblikuju karakter, više od onoga što nazivamo urođenim karakteristikama.
S druge strane, Hilari iskače iz tradicionalne patrijarhalne slike „muževnosti” jer je on taj koji je u njihovom odnosu više iskazivao brižnost i nežnost i koji, uprkos podsmehu drugih dečaka, romantično uživa u zalascima sunca i šetnjama.
Iako isprva zbunjen novom informacijom o svom prijatelju, koga je uvek smatrao snažnim, neustrašivim i muževnim, u poslednjem poglavlju junak objašnjava svoj stav prema tome, rekavši:
Mada, istini za volju, ona nikada nije bila ništa više niti manje od onoga što je bila oduvek.
Njegov prijatelj, identifikovao se on kao Fin ili Lara, uvek je bio to što jeste i to što otkriva da je ženskog pola glavnog junaka suštinski ne zbunjuje, naprotiv, on postaje svestan da je prvo postao prijatelj, a kasnije se i zaljubio pre svega u osobu, a ne u devojku, odonosno dečaka.
Iako autorka uspešno kritikuje klasne razlike i patrijarhat, i ukazuje na razliku između toga šta je rod a šta pol, ipak donekle neuspešno prikazuje queer ljubav, kako u odnosu Hilarija i Fina, tako i u odnosu Hilarija i njegovog školskog druga – Risa.
Ris je dečak koji zajedno sa još dva učenika deli internatsku sobu sa Hilarijem i koji pokazuje simpatije prema junaku. Njegov lik nema preteranu važnost za samu radnju, a stalno je predmet podsmeha, posebno Hilarijevog, uprkos tome što glavni junak govori da mu je najbliži prijatelj u školi. Iako taj odnos može da se tumači i kao personifikacija Hilarijeve internalizovane mržnje prema preispitivanju sopstvene seksualnosti, Risova nagla i neopravdana smrt dovodi da se zapitamo zašto je on uopšte uveden u radnju romana. Njegova smrt nije morala da se dogodi jer umanjuje smisao i značaj njegovog lika.
Takođe, pomenuta Hilarijeva preispitivanja seksualnosti dogodila su se upravo kroz odnos sa Finom, a uvek su bivala skrajnuta i prikazana kroz nekoliko komentara u čitavom romanu. Iako se to može shvatiti i kao Hilarijevo potiskivanje te teme, taj deo njegove ličnosti deluje nedorečen do samog kraja.
Uprkos tome što je objavljen pre 15 godina i iako je radnja smeštena u šezdesete godine prošlog veka, roman Ono što sam, nažalost, prikazuje i trenutno stanje društva i brojne probleme sa kojima se i danas suočavamo.
I dalje se svakodnevno susrećemo sa ograničavajućim rodnim ulogama, velikim klasnim razlikama i formalnim školskim sistemom koji ne ceni suštinu znanja, već ocene i reputaciju. Likom Fina, odnosno Lare, autorka nam šalje poruku da ne treba da budemo ništa manje ni više nego to što jesmo bez obzira na šablone i uloge koje nam okolina nameće.
U kakvom god tromom sistemu da se nalazimo, autorka kroz glavnog lika i njegov život pokazuje da je moguće naći pukotine, slepe mrlje u nadzoru i da kroz njih možemo praviti male promene i izraziti svoju ličnost ne zaboravljajući vrlo važnu stvar – ono što smo.
Zorana Mihajlović
Autroka teksta je članica junior redakcije portala Mini Bookvica.
Tekst je objavljen u okviru aktivnosti na projektu „Rodna ravnopravnost za kulturnu raznolikost” koji sprovode Asocijacija Nezavisna kulturna Scena Srbije, Kolektiv mladih žena FEMIX, Pobunjene čitateljke, Kulturanova, Centar za empirijske studije Jugoistočne Evrope, Millenium i Elektrika za podršku UNESCO Međunarodnog fonda za kulturnu raznolikost i Ministarstva kulture.
