Nenametljiva edukativna nit omogućava Telehenovim knjigama da istovremeno budu i za decu i za odrasle. Kroz fantastične priče naivno se postavljaju najkompleksnija pitanja: da li se umorimo od drugih kao i od samih sebe, kako odlučiti kada si neodlučan, šta osećaš kada ti nešto nedostaje, šta znači ’izgubiti dan’ i ’beznadežnost’? Telehen ne daje odgovore eksplicitno, jer ni njegovi junaci nemaju kapric svezanja, ali kroz igru i jezički stil omogućava reviziju ustaljenog značenja i mogućnost novih pristupa, ostvarajući atmosferu u kojoj se sve može pitati a odgovor se ne mora nužno odmah imati.
Ton Telehen Ne ume svako da padne, Možda nisu bili nigde, Lagano, najbrže što su mogli, Apropo, 2018.
Krajem 2018. godine, u izdavačkoj kući Apropo prevedene su i odštampane tri knjige holandskog pisca Tona Telehena: Ne ume svako da padne, Možda nisu bili nigde, Lagano, najbrže što su mogli, i tim činom uveseljeni su svi oni koji uživaju u šumskom svetu ovog autora.
Zbirke kratkih priča bez naslova povezane su istim ambijentom i likovima, koji su u panteističkoj relaciji. Junaci i junakinje Telehenovog maštarijuma su divlje životinje, insekti, ribe i ptice, koje žive u simbiozi, a ipak individualistički, svaka za sebe, u svojoj kućici.
Telehen je uzeo po jednog predstavnika od svake životinjske vrste, preskočivši pripitomljene životinje koje žive sa ljudima, i nastanio ih u bezimenu i nepreglednu šumu. Među njima ne postoji nikakva hijerarhija, svaka se ponaša u skladu sa sopstvenom voljom, ali, ipak, ne remeteći slobodu drugog. Svi su ljubazni, a istovremeno iskreni u svojim manama. Ni jedan stanovnik[1] nije veći ni jači od ostalih, pa tako bez problema slon ulazi u puževu kućicu ili pak, kit pleše sa galebom.
Kroz priče se može zaključiti o nekim karakternim distinkcijama između junaka, nastalim kroz ponavljanje situacija: medved je proždrljivac torti, kornjača anksiozna, slon trapav, mrav pametnjaković a veverica dežurni prijatelj. Međutim, njihovi identiteti su vrlo klizni te jedni druge posmatraju i jedni drugima se predstavljaju jedino kroz prizmu trenutnih osećanja. Njih ne određuju postignuća niti zvanja. To je zato što u Telehenovim pričama ne postoji prošlost niti sećanja. Ne postoji ni budućnost, ni žudnja i strepnja koje ona nosi sa sobom. Postoji samo sadašnjost i trenutak koji, ma kakav bio, uvek je vredan priče („med nikada nije nešto drugo a ’sada’ ima uvek drugačije značenje”).
Taj trenutak donosi preispitivanje i akciju u radoznalosti i pokušaju shvatanja drugog ili sebe. Cvrčak izvrće sebe od spolja ka unutra da bi mu prijatelji rekli kakva su mu osećanja. Veverica i mrav prave veliko uho ne bi li čuli koliko je sati ispod tla i kakve su vremenske prilike na drugom kraju zemljine kugle. Šumski stanovnici, željni sazanja, srčano ulaze u nove uloge, nove situacije i ambijente, gledajući na život kao na bezgranični poligon za nova iskustva. Likovi osvešćuju svoje želje, i bez bojazni od ikakvog gubitka, kreću u njihovu realizaciju. Iako se naposletku vrate ustaljenim navikama, njihova ličnost ne doživljava krah zbog promena. Često ne znaju šta je za njih dovoljno ili dobro i to uče kroz pokušaje i promašaje. Pošto svet u kojem egzistiraju ne poznaje nikakva pisana pravila niti autoritete, oni su slobodni da spoznaju sebe i svet, bez presije – isključivo u meri u kojoj su zainteresovani.
Razumevanje drugih ostvaruje se kroz komunikaciju i iskustvo, a ne kroz puku opservaciju i intelektualizaciju ega. Čak i razumevanje sebe dešava se kroz promišljanje sa drugima, s uverenjem da onaj drugi možda nešto više zna. Junaci se ne ljute niti osuđuju jedni druge, nego se uvek zapitaju nad situacijom.
Ova nenametljiva edukativna nit omogućava Telehenovim
knjigama da istovremeno budu i za decu i za odrasle. Kroz fantastične priče naivno se postavljaju najkompleksnija pitanja: da li se umorimo od drugih kao i od samih sebe, kako odlučiti kada si neodlučan, šta osećaš kada ti nešto nedostaje, šta znači ’izgubiti dan’ i ’beznadežnost’? Telehen ne daje odgovore eksplicitno, jer ni njegovi junaci nemaju kapric svezanja, ali kroz igru i jezički stil omogućava reviziju ustaljenog značenja i mogućnost novih pristupa, ostvarajući atmosferu u kojoj se sve može pitati, a odgovor se ne mora nužno imati odmah.
Pri opisu osećanja koristi se spajanjem čula i psihosomatskim opisima. Zlosutna osećanja prouzrokuju bol u glavi i nogama, abivalentnost dovodi do krckanja u glavi, ljutnja je crvene boje, turobnost sive a tuga plave. Misli i osećanja, dakle, nisu kvalitativno podeljene na dobre i loše već svojim kvantitetom dobijaju na intenzitetu.
Stiče se utisak da Telehen daje legitimitet svakom osećanju i svakom identitetu koji zaokupe njegove junake i junakinje, ali ipak nije baš tako. U šumi može da nestane sunce i da to dovede do nervoze njenih stanovnika, stanovnici mogu i da se razbole ali bilo kakva konačnost, uključujući i smrt, izbegnuta je. Svet šume je svet bezbrižne dokonosti, apsolutne slobode i permanentne radoznalosti.
Šta nam onda Telehen donosi ako ne definiše ništa? Telehen odraslima omogućava beg u jedan idilični ambijent gde zajedno sa njegovim akterima mogu da se očiste od sopstvenog celebralnog narcisizima, odbace društvene konstrukte i priznaju si da ne umeju ni sopstvene emocije da nijansiranju. Ujedno, Telehen decu sprečava da krenu utabanim stazama odraslih, kuražeći ih da je bizarnost samo reč kojoj treba redefinisanje.
[1] Junaci i junakinje su određeni/e samo gramatičkim rodom, te je npr. u holandskom originalu veverica muškog gramatičkog roda a mrav ženskog, dok je u srpskom prevodu veverica ženskog gramatičkog roda a mrav muškog.
Projekat MiniBookvica je jedan od tri pobednika konkursa Superste+ za 2018. u okviru programa Superste.net.
