Kritika filma Leto kada sam naučila da letim
Film Leto kada sam naučila da letim (2022) u režiji Radivoja Raše Andrića – koji je nedavno dobio Nagradu Evropske asocijacije filma za decu (ECFA) na festivalu BUFF u Malmeu – po svim žanrovskim kriterijumima predstavlja doslednu priču o odrastanju. Trinaestogodišnja protagonistkinja Sofija (Klara Hrvanović) odlazi u toku letnjeg raspusta iz svog rodnog, zagušljivog i vrelog Beograda na izmešteni i idiličan Hvar. Tamo sazreva, prelazi iz detinjstva u period rane mladosti, doživljava prvo ljubavno iskustvo, nauči da brine o svojim rođacima, prevazilazi generacijske razlike i regionalnu konfliktnu prošlost, ali se suočava i sa mračnom stranom odrastanja, sa smrću.
Međutim, iako je žanrovski konvencionalan film, daleko od toga da je tipiziran. Priča sadrži specifičnosti karakteristične za naš region. Konkretno, Sofijina baka Marija (Olga Odanović) se sa svojom unukom vraća na rodni Hvar prvi put posle 26 godina, jer ju je rat u Hrvatskoj odvojio od rodnog mesta i zavadio sa delom porodice. Glavna junakinja ne samo da uviđa dubinu problema koje je rat proizveo, već ih i prevazilazi zbližavajući se sa bakinom sestrom, nona Lucijom (Snježana Sinovčić-Šiškov), čime je prevazišla i jaz međugeneracijskog nerazumevanja u kom je bila na početku filmske priče. Sofija se takođe zbližava i sa rođacima istog godišta, s kojima se zaklinje na večnu vernost i brigu, čime zajedno simbolizuju novu generaciju koja je ostavila nacionalističke sukobe iza sebe.
Možda je najveći kvalitet filma ipak to što nas uverljivo uvlači u poziciju glavne junakinje, tinejdžerke. Veliki deo zasluge za to svakako nosi književni predložak, istoimeni roman Jasminke Petrović (2015) koji je osvojio brojne nagrade, ali i čitateljke i čitaoce kako mlađih, tako i starijih generacija. Bazirajući roman na unutrašnjim monolozima protagonistkinje, Jasminka Petrović nam dočarava ironičan Sofijin pogled na Hvar, mesto koje je na početku za nju ostrvo dosadnih odraslih, sa bakom kao glavnom saputnicom koja tokom spavanja glasno hrče, a budna je džangrizava i zahtevna. Sofija, ipak, nije površan lik, te se autoironično ismeva i svojoj situaciji tinejdžerke koja gubi osećaj za zabavu u trenutku kada njen telefon izgubi Wi-Fi signal. Ali kao u svakoj dobroj priči o odrastanju, junakinja se snalazi u nesvakidašnjim okolnostima, upoznaje svoje okruženje i ljude oko sebe, a do kraja leta je toliko obogaćena novim iskustvima i avanturama da je spremna da poleti.
Scenaristkinja Ljubica Luković i reditelj uspešno prenose filmskim sredstvima priču na bioskopsko platno, pa su tako fragmenti Sofijinih unutrašnjih monologa zadržani u vidu dovitljive, britke i duhovite voice over narcije, a publika prati scene iz junakinjine perspektive. Tako se, primera radi, kod publike javlja mešavina iznenađenja, smeha i bizarnosti kada u isto vreme kad i Sofija saznaju da je njena nova simpatija zapravo njen brat koga do tog leta nikad nije upoznala. Takođe su prisutni i višestruki subjektivni kadrovi Sofijinog sanjarenja tokom kojih, recimo, vidimo nju kako leti ohrabrena novim životnim avanturama, samo da bismo svi ubrzo bili vraćeni na zemlju i u suvu realnost oštrim opomenama i naredbama bake Marije.
Film Leto kada sam naučila da letim ima i određenih mana koje se pre svega ogledaju u određenim klišeiziranim situacijama između mladih i starijih. Tako je tipski koncipiran lik bake Marije potcrtan oštrim i karikaturalnim gestovima Olge Odanović. Međutim, kako je lik bake prikazan iz unukine perspektive, za ovakav postupak možemo donekle naći opravdanje, jer predstavlja viđenje stroge starateljske figure iz dečije imaginacije. Žanrovski konvencionalna priča o generacijskom sukobu koji biva prevaziđen usled nemogućstva bega sa ostrva na kom je junakinja „zatočena” takođe može delovati šematizovano za nečiji ukus, ali ono što krasi ovaj film nisu već viđene konvencije, već živopisnost kojom su prikazani priča i likovi.
Veliku zaslugu za živopisnost filma ima mlada glumačka epika koja svoje likove oživljava realistično, uverljivo i bez momenta preterivanja, ali i bez ukočenosti i nedovoljnog uživljavanja u likove, sa druge strane, koji ponekad sasvim razumljivo i opravdano umeju da budu karakteristika mladih glumaca i glumica u drugim filmovima. Klara Hrvanović u ulozi Sofije, Luka Bajto u ulozi njenog brata Luke i Ema Kereta Rogić kao Sofijina sestra najbolji su primeri uspešne glume proživljavanja, s obzirom da reaguju u fiktivnim filmskim situacijama onako kako bi bilo prikladno i očekivano da oni ili njihovi vršnjaci reaguju u stvarnom svetu. Stariji deo glumačke ekipe je gotovo podjednako dobar, ali se najveća zasluga mora priznati mlađima koji “nose”najveći deo filma. Autentičnosti situacija svakako doprinosi i fotografija Dušana Joksimovića, koja oslikava šarenoliki i topao pejzaž Hvara koji podseća na detinjstvo.
Film Leto kada sam naučila da letim osvojio je mnoge odrasle svojim šarmom i zavodljivošću i vratio ih u to magično leto na kraju detinjstva kada se ceo život iz korena menja. A da je priča zaista uverljiva i zavodljiva svedoče smeh i brojni pozitivni komentari dečije i tinejdžerske publike na projekcijama. Čini se da je roman Jasminke Petrović, koji je deo dopunske lektire u osnovnim školama, dobio prikladnu filmsku adaptaciju.
Autor teksta: Borisav Matić
