Sara Pavlović ima 17 godina, živi u Brusu i voli da čita fantastiku i piše o njoj. Kao učesnica projekta Pobunjenih čitateljki, Feministički megafon: stvaranje književne revolucije, zajedno sa svojom mentorkom, Nađom Bobičić, pisala je o romanu Crna ptica Aleksandre Jovanović u izdanju Kreativnog centra.

Nađa je prošle jeseni završila sa čitanjem Crne ptice, a Sara je sa čitanjem počela krajem zime. Knjiga se obema dopala, a Sara se dotano zainteresovala za istu kada je čula da je roman osvojio Nagradu Politikinog Zabavnika. Ipak, iako su obe nameravale da napišu tekst o ovoj knjizi, zbog previše obaveza, tmurnih zimskih dana i još tmurnije situacije zbog pandemije – nijednoj to nije polazilo za rukom.

Stoga su u jednom neobaveznom ćaskanju (o serijama i, nezaobilaznom, Hariju Poteru) došle na ideju da spisateljsku krizu prebrode zajedničkom kritikom.

Dogovor je pao!

Prvi ciklus pitanja rešile su da pošalju bez prethodnog dogovaranja o temama. Nakon prvog kruga, u sledećem koraku razmene, pitanja su dopunile potpitanjima i grupisale ih u celovit koautorski tekst. Tekst je izdeljen po formalnim i tematskim promatranjima. U njemu ćete saznati nešto o strukturi romana i načinu pisanja, likovima, temama i idejama, a na kraju o tome da li im se knjiga dopala, da li bi je preporučile i kome, i šta iz knjige čitaoci mogu naučiti. Ispred diskusije su stavile malu napomenu o sižeu romana, kako bi i onima koji nisu čuli za delo, prepiska bila jasnija.

SIŽE

Autorka Aleksandra Jovanović u romanu Crna ptica tematizuje suočavanje dvanaestogodišnje devojčice Želje sa smrću oca. Pomalo se otuđujući od mame i prijatelja, provodeći sate na groblju, Želja stiče novog i (nadrealnog) prijatelja Vuka s kojim zakoračuje u drugi svet. S vremenom, ipak, počinje da sumnja u Vukove namere i shvata da mora da odluči kom svetu želi da pripada. Naizgled se odmičući od realnosti, glavna junakinja prolazi kroz faze prihvatanja gubitka voljene i bliske osobe.

O strukturi i načinu pisanja

Nađa pita Saru:

Saro, kako bi ukratko predstavila i sažela knjigu onima koji tek treba da čitaju? O čemu je zapravo riječ u Crnoj ptici?

Crnu pticu bih opisala kao jednu zanimljivu knjigu koja govori o odrastanju i shvatanju da svet nije baš tako bajan, ali na malo drugačiji način. Knjiga govori i o suočavanju sa strahovima i realnošću. Možemo je shvatiti kao dečiju priču, ali i životnu lekciju. Sve zavisi od toga šta odaberemo da vidimo, baš kao i junakinja u delu.

Šta misliš o stilu kojim je knjiga napisana?

Stil mi je bio okej, ali u nekim momentima su mi opisi delovali oskudni, čak malo i dosadni. Sa druge strane, ovo je roman za decu i verzija mene od pre par godina bi ih smatrala sasvim u redu.

Kako ti se čini dimanika radnje? Da li ti je držala pažnju?

Knjiga je kraća tako da autorka nije previse razvukla radnju, što mi se dopalo. Radnja nije previse složena. Više se radi o Želji i borbi u njenoj glavi, pa smatram da i nije bilo potrebe za odugovlačenjem. Delovi sa Željom i Vukom su mi najviše držali pažnju, jer su uvek bili nekako najnapetiji i emocije junakinje su bile izražene. Najmanje su mi držali pažnju delovi u kojima narator govori o Željinim navikama iz prošlosti, „uvek je bila onakva, ovakva”, zvučali su mi neubedljivo i pomalo tipično.

Sara pita Nađu:

Radnja romana je zanimljiva, ali kraj mi se čini malo predviljivim – prijateljstvo pobeđuje, svi su srećni itd… šta ti  misliš o tome?

Mislim da nije banalno srećan kraj, jer npr. nije nemotivisano oživio Željin otac. Namjera romana je da pokaže proces prihvatanja smrti roditelja, i da pokaže kako koliko god to bio kliše, i koliko god isprva izgledalo teško i nemoguće što je gubitak veći – da život neminovno ide dalje. Predvidivost više uočavam u načinu na koji je radnja postavljena i vođena, dijelom jer je knjiga namijenjena mlađim uzrastima. A opet, možda i zbog toga što je u pitanju prvi roman autorke, pa je uz očito temeljan urednički rad i autorsko promišljanje, riječ o tekstu u kojem nema viškova, u kojem scene imaju svoju logiku. Ali fali malo živosti, eksperimenta, elemenata neočekivanosti.

O likovima

Nađa pita Saru:

Da li nam možeš ukratko predstaviti likove? I kako su grupisani (ovdje mislim na porodicu, prijatelje; na ovostrane i onostrane likove; na ljude i životinje i slično)?

Glavni lik u priči je Želja i svet u delu vidimo kako ona bira da ga vidi, pa tako i sve ostale likove. Njenu mamu, druga iz škole, tetku i čoveka na groblju možemo videti kao Željine pomagače, jer iako je bilo drugih likova koji su pokušali da joj pomognu, ovi su jedini imali uticaja na nju. Psihologa i Željine nastavnike, prijatelje u školi  bih svrstala zajedno jer se svi pojavljuju na isti način: Želja beži od njih i od istine. Dečaka Vuka i Željinog oca bih takođe svrstala zajedno jer su oni ipak deo nekog drugog sveta i nešto sa čime se Želja bori u svojoj glavi.

Kako ti se čini lik glavne junakinje? Da li je uvjerljiv? Kakva je njena karakterizacija?

Glavna junakinja je jako mala, ali ima snažan karakter. Prvi utisak nakon što sam završila čitanje mi je bio drugačiji, opisi mi nisu bili baš uverljivi. Tek kasnije kada sam razmišljala o delu i nekim postupcima Želje, doživela sam je kao lika i razumela je.

Sara pita Nađu:

Koji lik je tebi omiljeni, jasno je da je glavna junakinja najupečatljivija, ali kog lika bi ti izdvojila? Zašto?

Sad ću malo da zaobiđem pitanje, ali nisu mi likovi toliko bili upečatljivi, jer su ipak malo tipski, što je i očekivano u romanu za mlađe uzraste. Međutim, ono što mi se dopalo jeste kako autorka uspostavlja dinamike između tih likova, odnosno kako vrlo uspješno varira međuljudske odnose – bilo da su roditeljski, rodbinski, prijateljski.

Jedan od interesantnih likova u delu jeste Željina tetka, Želja je na neki način vidi kao negativca i često je i sami vidimo iz Željine perspektive, kako je ti vidiš?

Čini mi se kao lik dosta površna, skoro karikaturalna. Razumijem je više kao lik-funkciju, kao neki lakmus papir za emocije i procese koji se dešavaju u samoj Želji. Ujedno kao kontrast u odnosu na nju i majku, koje su direktno pogođene smrću oca i supruga. Ona je dijelom izdvojena iz najuže porodice, zato služi kao neko sa strane, ko može da pruži podršku i bude racionalnija u sagledavanju situacije.

*Nađino potpitanje: A zašto je tebi taj lik bio jedan od zanimljivijih?

Upravo zbog toga što si pomenula. Mi zapravo ne vidimo njenu pravu ličnost, već je vidimo kroz Željino trenutno stanje i osećanja. Ona pokazuje koliko zapravo izgubimo dodir sa realnošću kada nešto teško podnosimo. Smatram i da koliko tetka pomaže samoj Želji da uvidi neke stvari, može pomoći i nama čitaocima.

Željinoj majci je teško, ali u nekim situacijama ona zanemaruje Želju, da li zapravo možemo da je osuđujemo?

Nikako. Mislim da to nije ni autorska namjera, da se iz teksta jasno vidi da njena majka i sama prolazi kroz proces preboljevanja smrti supruga. Pa je akcenat na tome da i ona, kao i sama Želja, mora da se izbori sa tugom. Ne da je potiskuju, već svaka prema svojim potrebama, ali i uz zajednički razgovor i podršku da se prihvati ogromni gubitak.

Da li samog dečaka Vuka vidiš kao čist prikaz Željine mašte ili kao element fantastike?

Mislim da je to manje-više isto, ne bih stavila ili između ove dvije opcije. Jeste fantastični element, jer je izgrađen paraleleni fikcionalni svijet u odnosu na primarni „realni” svijet romana. Ujedno, mislim da se cijela situacija može čitati i kao izmaštana od strane junakinje. Ali, bio samo u glavi junakinje ili fantastičan svijet koji je u neku ruku autonoman od njenih misli, u oba slučaja taj svijet zauzima dobar komad teksta, dosta je detaljno opisan, i u tom smislu funkcioniše u žanru fantastike sa elementima horora.

O temama i idejama knjige

Nađa pita Saru:

Na prvu loptu, intuitivno, šta ti je ostalo kao dominantna emocija, misao, ideja, nakon čitanja knjige? Kako bi tu knjigu nekome opisala, kad bi pitali za preporuku?

Cela knjiga mi je nekako bila tužna, iako mi je kraj bio nekako predvidljiv, nisam osetila taj momenat promene, nastavljanja dalje sa životom. Zbog toga ova priča nije potpuno klasična, pa bih je najpre preporučila nekome ko je otvoreniji prema raznim temama, mešanju fantastike, nekome ko voli „čudne” knjige.

Šta bi rekla o izboru teme suočavanja djevojčice sa smrću oca?

Tema me je privukla s obzirom na to da sebe svrstavam u one gore pomenute „koji vole čudne knjige”, smatram da ova situacija u knjizi jeste vrlo realna iako sadrži elemente fantastike. Često se i deca moraju suočiti sa velikim problemima i patnjom. Smatram da je autorka uspela u tome da mlađim čitaocima približi celu situaciju i pošalje poruku.

Koje su po tebi slike, i/ili ključne metafore, bile posebno uspjele, a koje manje uspjele? Uopšte, jesi li obraćala pažnju na „vizuelne aspekte” u tekstu?

Ironično, u glavi mi je ostala upravo ta slika groblja i belog cveća kao i zabavnog parka u koji odlazi. Groblje nije predstavljeno kao toliko strašno već kao pomalo mistično ali spokojno mesto, što mi se jako dopalo. Jedan od zabavnih opisa mi je bio opis potkrovlja. Sviđa mi se kako stanje potkrovlja na neki način predstavlja stanje čitavog unutrašnjeg sveta junakinje.

Sara pita Nađu:

Veliki deo romana se dešava na groblju, s obzirom na to da je u pitanju dečiji roman, meni se tokom čitanja učinilo malo bizarno, kakav je tvoj utisak?

Tema suočavanja sa gubitkom bliskih osoba, roditelja ili baka i djedova, prijatelja, dosta je česta u žanru za djecu i mlade. Ta su iskustva teška, ali i vrlo realna. Zato književnost za djecu, kao dijelom i didaktički žanr, pokušava da kroz umjetnost obradi i pomogne u nošenju sa tako velikim emotivnim izazovima.

Takođe, horor i fantastika su zanimljivi žanrovi, oni nam omogućavaju da zamišljamo drugačije svjetove i time da mijenjamo uobičajene perspektive, da svoj svijet vidimo malo drugačijim očima, kao što se to Želji dogodilo. Mislim da je autorka s mjerom predočila zagrobni svijet, ne suviše zastrašujuće, nego kao da otvara neki mali ulaz u žanrovsku književnost.

O vrednovanju

Nađa pita Saru:

Na kraju, kako bi vrednovala knjigu, da li bi je preporučila i kome?

Preporučila bih je onima koji vole drugačije knjige, u smislu da su spremni da prihvate teže emocije, Željin pristup celoj situaciji i, prosto, da vide svet na drugačiji način. Smatram da je za razumevanje ove knjige potrebno da budemo malo otvorenijih shvatanja. Vidim to i kao dobru stvar. Ako nas knjiga natera da se zamislimo, znači da ćemo nešto iz nje i naučiti. 

Riječ je o mladoj autorki, čiji je ovo prvi roman. Da li bi voljela da čitaš njene buduće knjige? I na osnovu ove, šta bi voljela da razvije dalje, a šta da možda unaprijedi?

Volela bih da čitam neko delo koje je namenjeno za stariji uzrast, ali gde autorka takođe koristi fantastične elemente. Mislim da bi mi se takvo delo jako dopalo. Volela bih i da vidim autorku da eksperimentiše sa radnjom malo više, ovo jeste dečiji roman ali upravo zbog toga želim da pročitam neko njeno delo pisano za stariji uzrast u budućnosti.

Sara pita Nađu:

Prošlo je neko vreme od čitanja knjige, kakav je tvoj utisak sada u odnosu na tad, da li se nešto značajno promenilo?

Mislim da nije mnogo, osnovna impresija je ista i nakon što sam zatvorila knjigu po prvi put, kao i sada. Iz mog ugla, riječ je o malenoj knjizi koja nam otvara velika i teška vrata između dva svijeta – ovostranosti i onostranosti. Dakle, neveliki tekst napisan konzistentno i suptilno, i pored opštih mjesta u zapletu i pomalo tipskih likova.

Šta ti smataraš najvažnijom porukom ove knjige? Šta misliš da konkretno mlađi čitaoci kojima je knjiga namenjena mogu iz nje da shvate, nauče?

Mogu da nauče kako je proces preboljevanja gubitka bliskih osoba težak, dugotrajan i ima više faza. Ali i da je to sastavni dio iskustva svake osobe, i da pomoć prijatelja i porodice igra važnu ulogu u oporavku.

Da li bi je ti pre preporučila nekome od 12 ili 30-ak godina? Zašto?

Očito da je neko od 12 godina primarna publika. Kako su ove dvije pandemijske godine teške svima, i nažalost tema smrti je sveprisutna, svakako bih je preporučila i starijim generacijama čitateljki i čitatelja. Knjiga je ujedno tužna i utješujuća. Precizno uhvaćen ton, upečatljiva atmosfera i jasne ključne poente, razlozi su zbog kojih bih knjigu preporučila svima.

Autorke teksta: Sara Pavlović i Nađa Bobičić

Tekst je nastao u okviru književnokritičarske radionice Feminist Megaphone: Creating the Literary Revolution namenjene mladima i koju finansira organizacija FRIDA: Young Feminist Fund.