Pre nekoliko dana, Boo i ja smo smo započele razgovor o bajkama. Pokušale smo da se prisetimo nekih neobičnih junakinja, bilo u narodnim ili autorskim, i nije nam baš polazilo za rukom. Boo je navela Ariel i neobičan kraj te (anti)bajke, ali sam je samo mrko pogledala, komentarišući da mi se nikad nije sviđala ta Andersonova ideja sa čistilištem za sirene. Kako nismo mogle da se složimo, prešle smo na animirane filmove, koji često prate strukturu bajke, i Boo je odmah spomenula svoj omiljeni – Frozen.

Tu već nisam mogla da budem namćor, Frozen svakako sadrži sve što volim i poštujem – aktivne ženske likove, atipičnu junakinju, nekonvencionalni kraj, dobru muziku… Posebno nas je zanimalo šta će se desiti u drugom delu koji je napokon izašao u novembru. Pravile smo spekulacije oko toga da li će se Elza na kraju ipak udati i, ako to (na naše razočaranje) bude slučaj, za koga. Da li će „Dizni” po prvi put ekranizovati gej ljubav, kao što su mnogi očekivali ili će ipak Elzu prikazati kao ženu kojoj nije potrebna veza da bila srećna i potpuna.

Otišle smo na film (izvini Daro, nismo mogle da te čekamo). Pošto me Boo uvek opominje da preterano razotkrivam, samo ću u najkraćim crtama izneti zaplet ove Elzine i Anine anvanture –  poznata petorka odlazi iz svog kraljevstva u potrazi za drevnom šumom i narodom koji živi u istoj, ne bi li saznali istinu o prošlosti što je krucijalno za spas njihovog naroda i grada Arendela. Ujedno, junaci i junakinje sumnjaju da je u šumi tajna porekla Elzine moći, stoga je priča ujedno i vrsta junakinjine potrage za identitetom.

Baš kao i u bajkama, poredile smo kasnije Boo i ja, u drugom delu Frozena junakinje moraju da, delom primorane, a delom potajno oduševljene što ponovo započinju avanturu, napuste dom i upuste se u nepoznato. Frozen II kao i njegov prvi deo, prati koncept narodnih bajki, ujedno ga preoblikujući. Glavni likovi su junakinje koje su samostalne i odvažne, snalažljivije i aktivnije od muških likova. Pronalaze šumu i narod koji živi u njemu, i to narod u kojem vlada matrijarhat. Neočekivano, a motivisano manjim nesporazumom, Ana odlazi od Kristofa koji ima samo funkciju pomagača, i sama prolazi kroz sve prepreke. Ono što se posebno razlikuje od uobičajenih struktura bajki jeste da Kristof prihvata i podržava snažnu junakinju, ostajući i dalje sporedni junak čija je funkcija pretežno da zasmeje publiku (što je uloga koju deli s Olafom čija se optimistična, detinja perspektiva sukobi sa dubokim promišljanjima o životu, pa čini od njega neku vrstu simpatične (neću otkrivati koliko se Boo smejala pojedinim Olafovim rečenicama) snežne mudre lude.

I u ovom delu, što posebno izdvaja Frozen od klasičnog koncepta bajki i „Diznijevih” filmova, sestrinska i prijateljska ljubav zauzima više prostora od uobičajene heteronormativne ljubavi. Zaljubljenom paru, dakle, nije dato toliko prostora, iako veliki deo filma Kristof nespretno i bezuspešno pokušava da zaprosi Anu, što dovodi do scena koje bi kod gledateljki i gledalaca trebalo da izazovu simpatije i smeh.

Iako na momente potenciranje na heteronormativnom konceptu zajednice može da bude iritantno, film ipak na pozitivan način izneverava očekivanje – izostavljen je srećan kraj koji podrazumeva brak (doista do veridbe napokon dođe), a Elza ostaje samodovoljna i srećna. Takođe, dolazi do promene u Aninom liku. U prom delu (i u retrospektivi njenog detinjstva u drugom) ona je prikazana kao junakinja kojoj je primarni životni cilj – udaja. Ipak, u drugom delu, ona je okupirana drugim dešavanjima, dok ujedno uživa u trenutnim momentima sreće, pa i ne razmišlja mnogo o braku i veridbi koji stoga za nju prestaju da budu dominantne komponente lične ostvarenosti.

Iako drugi deo u većoj meri na očekivan i pomalo konfuzan način razvija teme iz prvog, neke kojih se prvi deo nije dotakao, a za koje je bilo potencijala, dobro su razvijene. Na primer, neravnoteža izazvana postupcima ljudi iz grada, koji žele da pokore slobodni narod koji živi u skladu s prirodom (asocijacije na odnos SAD doseljenika i domorodaca su više nego očigledne), prikazana je u vidu prirode koja se buni i preti da uništi obe civilizacije. Film, dakle, implicitno uvodi i temu ekologije, tj. odnos savremenog čoveka i prirode i nagoveštava da je jedini način postizanja pozitivne promene odricanje od egocentričnosti. Anin nesebičan postupak, ali i međusobna saradnja, uspostavljaju ponovnu harmoniju. S tim u vezi, iako film uspešno izbegava stereotipe bajki, ne uspeva da izbegne neke druge zamke. Način na koji je prikazan narod koji živi u šumi, na primer, podseća na zapadne prikaze „plemenitih varvara”, čije probleme – koje su paradoksalno upravo izazvali Elzini i Anini preci – rešavaju bele protagonistkinje u ulozi spasiteljki.

Pored toga što drugi deo filma o Ani i Elzi donosi nove savremene i značajne teme, ipak ostavlja slabiji utisak od prvog dela (čak je i Boo s time morala da se složi) pre svega zbog konfuzne radnje i visokog stepena predvidivosti (čak i za „Diznijeve” crtaće). Šire gledano, ipak, ovaj animirani film predstavlja osobeno odstupanje od uobičajenih rodnih i strukturalnih matrica koje dominiraju u svetu filmske i književne umetnosti, što ga dovodi u sam vrh savremenih ostvarenja za decu i mlade (i sve nas koji se tako osećamo).

Projekat MiniBookvica je jedan od tri pobednika konkursa Superste+ za 2018. u okviru programa Superste.net.