R. Lipinkot, M. Dotri, T. Jakonis – „Nepremostiva blizina“
.
Vilov romantičarski defetizam i Stelina opsesivna potreba za kontrolom donekle su motivisani hroničnom i icrpljujućom bolešću, ali to, kao i u slučaju ’dosade’, ne menja činjenicu da su dati u izlizanim i u rodno klišeiziranim obrascima. Ono što, međutim, nije dovoljno motivisano, jeste sama ljubav između Stele i Vila – to je još jedna posledica sentimentalne (’holivudske’) matrice u kojoj se ljubav likova manje ili više podrazumeva, navodno motivisana prikazom njihovog prvog susreta.

Andreas Ešbah – „Akvamarin“
.
Ešbah uspeva da preoblikuje rodne stereotipe i da predstavi bitne teme savremenog društva. Kvalitet uvećava i to što je u pitanju obrazovni roman u kom je tematizovan razvojni put junakinje od nesigurne devojke u odlučnu aktivistkinju, što je pozitivan primer u književnosti za mlade koja u ove pozicije, nažalost, češće stavlja dečake.

Nenametljiva edukativna nit omogućava Telehenovim knjigama da istovremeno budu i za decu i za odrasle. Kroz fantastične priče naivno se postavljaju najkompleksnija pitanja: da li se umorimo od drugih kao i od samih sebe, kako odlučiti kada si neodlučan, šta osećaš kada ti nešto nedostaje, šta znači ’izgubiti dan’ i ’beznadežnost’?

I onda sam vremenom shvatila: pa ne, ne možeš ti da čekaš tamo neku promenu. Nebitno da li je politika u pitanju ili tvoj komšiluk, zato što hoće da ti sklone park da bi sagradili parking. Ne, to zavisi od tebe, tebi se nešto ne sviđa, ti probaj nešto da promeniš. I naravno, bitno je to da se udružiš sa nekim, da nisi sam, zato što uvek ima istomišljenika. Mislim da taj neki način razmišljanja vremenom može da izrodi nešto novo. Da li je to politika, ili slikovnice, ili feminizam, bitna je solidarnost, da se okružiš ljudima koji razmišljaju na sličan način, ili eto, da se aktiviraš.