Sto sati mraka je sto sati bez struje kada likovi sami moraju da se staraju o sebi, u uslovima intenzivnog straha, nemoći i neizvesnosti. To je svet bez roditelja, u kojem oni propituju i svoje (dečje) i njihove (roditeljske) uloge. On ne besni samo napolju, već i u unutra – to je kovitlac besa i razočaranja sa kojim Emilija mora da se suoči.

Vilov romantičarski defetizam i Stelina opsesivna potreba za kontrolom donekle su motivisani hroničnom i icrpljujućom bolešću, ali to, kao i u slučaju ’dosade’, ne menja činjenicu da su dati u izlizanim i u rodno klišeiziranim obrascima. Ono što, međutim, nije dovoljno motivisano, jeste sama ljubav između Stele i Vila – to je još jedna posledica sentimentalne (’holivudske’) matrice u kojoj se ljubav likova manje ili više podrazumeva, navodno motivisana prikazom njihovog prvog susreta.