Susret sa Dejvidom Homelom

Hej Boo, jesi li tu? Moram da ti ispričam nešto, skitala sam i pitala, baš kao što ti voliš!

Prošlog četvrtka, 22. maja, prošetala sam do knjižare Paprina krila da bih iz prvih redova mogla da čujem, vidim i fotkam Dejvida Homela. Nađa je već pisala o romanima Putujući cirkus i Put pod noge a sada smo dobile priliku da iz prve ruke čujemo šta je inspirisalo autora da piše baš o avanturama dvojice dečaka. Saznali smo i kako je Mari-Luiz Gej, inače Dejvidova supruga, koja je svojim crtačkim umećem oživela njihove dogodovštine u različitim delovima sveta, doprinela nastanku ovog serijala i kako je izgledao njihov zajednički rad. Inače, izdavačka kuća Arhipelag objavila je dva nastavka, treći je u pripremi (on donosi neke zanimljive novine, ali ne smem baš mnogo da otkrivam, ne bih da pokvarim iznenađenje).

Sam razgovor je bio jako interesantan. Pre nego što smo započeli razgovor o knjigama, saznala sam i neke zanimljive podatke iz autorovog života. Na primer, moja lista za čitanje se proširila, jer sam saznala da je Dejvid pisao i za odrasle, a posebno mi je zanimljivo bilo kada je govorio o periodu svog stvaralaštva u kojem se oprobao i kao tekstopisac! Nije im pošlo za rukom da se proslave, ali, kako i sam Homel kaže, važno je probati.

Ceo događaj bio je opušten, kao kad se prijatelji okupe da porazgovaraju o knjigama. Takva atmosfera otvorila je mogućnost da bez ustručavanja pitam sve što me zanima. Naravno, kao prava pobunjena čitateljka, došla sam naoružana pitanjima, koja sam smislila zajedno sa Nađom, ali jedna od tema o kojoj sam htela da govorim zanimala je i prevoditeljku, pa sam tako dobila odgovor i pre nego što sam postavila pitanje. 😀 Mnogo mi je simpatično bilo kada je na samom početku Dejvid rekao da je tokom svojih poseta Beogradu uvek rado šetao Knez Mihailovom, i da je tokom svojih šetnji razmišljao o tome kako bi voleo da se njegove knjige nađu baš u knjižari Papirna krila. I eto ih sada, ne samo da su knjige tu, već je u toj knjižari održano i književno veče.

Književno veče započeo je sam autor pričom o svojim knjigama, čime je nas koji još uvek nismo čitali dogodovštine Čarlija i Maksa upoznao sa svojim radom. Izabrane scene o kojima je govorio pokazale su nam da Homelovi romani, između ostalog, govore o tome kako susret dve različite sredine može da bude podsticajno i pozitivno iskustvo. U svakoj od avantura, kako kaže autor, zahvaljujući sredini u kojoj se nalaze, dečaci uče nešto novo o sebi i svetu u kojem odrastaju. U isto vreme, oni podučavaju svoje vršnjake, prenoseći im sopstvena iskustva. Homel je istakao da dok je pisao romane nije na umu imao didaktiku, ali i to da smatra da je avantura tj. učenje kroz život zapravo najbolji način da se deci i mladima približi svet u kojem žive. Postavljanje pitanja je za njega najbitnije, a deca ne mogu da postave prava pitanja ako se ne pomere iz sredina koje već poznaju. Autor je spomenuo da humor u ovim romanima najčešće nastaje baš zbog razlika u običajima i načinu života, a prevoditeljka Vesna Roganović se onda nadovezala, rekavši da je vrcavi humor u ovim romanima dobar način da se svaka ozbiljna situacija pomalo ublaži i relativizuje.

Prevoditeljka je zatim istakla da ju je iznenadio način na koji Dejvid Homel piše za decu. Ona je autora upoznala pre gotovo dve decenije, i to kao pisca za odrasle, a kasnije su sarađivali na različite načine. Kao novinarka kulturnih rubrika u različitim dnevnim listovima, Vesna je pisala o Homelovoj prvoj knjizi za odrasle, Osvajanje vrha, koju je Geopoetika objavila 2001. godine. Iznenadila ju je, kako kaže, lakoća sa kojom se Dejvid Homel obraća mlađoj publici i vedrina koja se nalazi na svakoj stranici, čak i onda kada se bavi ozbiljnim pitanjima. Vesna je, kako kaže, upoznala Dejvida kao pisca koji se bavi ozbiljnim i mračnim temama, pa joj je serijal o dva dečaka i njihovim avanturama pomogao da spozna i jednu novu stranu njega kao autora. Za razliku od knjiga koje je pisao za odrasle, čije su teme vezane za duboku zapitanost o životu i položaju pojedinca, Homelovo stvaralaštvo za decu predstavlja svet bez mnogo ulepšavanja, ali takođe slavi detinjstvo i dečje razumevanje. Dejvid Homel, smatra Vesna Roganović, shvata da deca svet sagledavaju iskreno, da su njihove reakcije autentične, jer nema nikakvih prethodnih iskustava niti znanja koje bi formiralo njihove impresije. Same junake, prevoditeljka vidi kao neku vrstu detektivskih tandema ili još bliže, komični pandan arehtipskim junacima avanturističkih romana. Ona smatra da dečaci svaku situaciju uspevaju da oneobiče i da je dožive svaki na svoj način, a da njihova iskustva opet budu bliska svim mladim čitateljkama i čitaocima.

Spontano se, u tom trenutku, u razgovor uključila i publika. Kako je radnja romana Putujući cirkus delom smeštena i u Hrvatsku, neko iz publike je poželeo da zna kako se autor odlučio baš za tu državu? Za autora, smeštanje radnje u Hrvatsku predstavlja svojvrsni omaž celom ratom pogođenom regionu. Odlazak na letovanje na hrvatskom primorju za junake je zapravo saznajno putovanje. Objašnjenja o onome što vide i čuju nema, niti o tome mogu da pitaju svoje roditelje, pa se tako okreću drugim ljudima kao izvorima znanja. U tome je, kaže autor, i poenta romana, u tom momentu kada shvate da neke odgovore moraju sami da pronađu. I činjenica da su izdavačke kuće u Srbiji i Hrvatskoj odlučile da objave serijal o Čarliju i Maksu za autora je neki oblik potvrde da nije pogrešio kada je odabrao Hrvatsku, kao i da interpretacija regiona nije bila pogrešna. Pomalo ga je, kako kaže, iznenadilo što su pitanja koja su mu postavljali tokom promocije u Hrvatskoj gotovo identična onima koje mu postavljaju u Srbiji: šta mislite o nama, kakva je vaša slika o onome što se ovde desilo i slično.

Možda najinteresantniji deo večeri pripao je opisu procesa rada na serijalu. To je pitanje koje sam i ja htela to da postavim, ali me je prevoditeljka preduhitrila. ¯\_(ツ)_/¯ Kao što sam već spomenula, Dejvid je na knjizi radio sa svojom suprugom Mari-Luiz Gej i, kako kaže, sve je počelo odlaskom njihove dece od kuće. Mari-Luiz je bila nostalgična i često bi ga podsećala na određena putovanja i događaje koji bi se na tim putovanjima desili. Mnogi od njih, kaže Homel, mogli su da se završe katastrofalno. Kako se oboje bave pisanjem, u tim sećanjima prepoznali su romaneskni potencijal i zapitali se zašto ne bi probali da zajedno napišu knjigu. Iako oboje pišu, Homel i Mari-Luiz to rade na potpuno različite načine: on piše za odrasle a ona se bavi slikovnicama. On je do guše u narativu, dok je u njenoj sferi narativ najčešće sveden na minimum. Zato su najpre napravili listu avantura o kojima bi mogli da pišu i dogovorili se da on napravi priču od prve stavke na listi, pa da vide šta će dalje. Inače, Homel ističe da je najbolja odluka koju su doneli ta da ne rade na istom mestu. On ima svoj studio, a ona sopstvenu sobu, i tako svako može na miru da se posveti sopstvenom stvaralaštvu. Rukopis je išao tamo-vamo dok oboje nisu bili zadovoljni. Osim što su imali zajedničko delo, rad na ovoj knjizi bio je od značaja i za njega i za nju: on je shvatio da može da piše i za decu, a ona je shvatila da ume da piše, s obzirom na to da njen dotadašnji rad nije zahtevao složenije narative. Zbog iskustva koje je imala, Mari-Luiz se sama postarala za ilustracije. Kao i same priče, i ilustracije su u velikoj meri autentične, jer je na zajednička putovanja Mari-Luiz nosila blokove za skiciranje i gotovo sve destinacije na kojima se porodica našla prenela na papir. Ti blokovi za skiciranje, osim što su sjajni čuvari sećanja, bili su joj i od velikog značaja tokom rada na ovom serijalu.

Moje prvo pitanje bilo je o vezi putovanja i suočavanja dece sa stvarnim svetom, da li je to bila namera. I kao što je Homel već rekao, ne. Najpre su samo hteli da ožive sećanja, ali putovanja, kao što smo već čuli, imaju tu mogućnost da decu osnaže i nauče. Njegova deca su preživela sve avanture koje su pred njih stavili, pa što ih onda ne bi opisali?

Još me je zanimalo za koga se lakše piše, za decu ili odrasle? I evo zanimljivog odgovora: podjednako je zahtevno, ali je zabavnije pisati za decu. Razlika je u tome što se od dece odmah dobija iskrena reakcija. Njihova pitanja su direktnija i ličnija i značajnija su za pisca, jer njegovo delo dobija još jedan smisao, koji možda do tada nije bio primetan. Na primer, njega deca često pitaju da li je i on tako putovao i doživljavao sve što su doživeli Čarli i Maks. I onda je shvatio da je zapravo pisao o detinjstvu koje on nije proživeo, ne samo u smislu putovanja, već i porodičnih odnosa.

I na kraju, pitala sam Dejvida Homela ono što pitamo sve autore i autorke: koje knjige je čitao dok je odrastao? Usledilo je još jedno iznenađenje: on nije voleo da čita. Kaže da je po tom pitanju bio klasičan dečak: čitao je samo sportsku rubriku u dnevnim novinama. Njegov otac je, kako kaže, voleo da glumi inteligenciju, pa ga je često terao da čita ono što je on smatrao da je dobro za dečaka. Homel se, naravno, bunio protiv toga i odbijao da čita ono što mu je nametnuto. Krišom je čitao biografije i sam taj čin pobune mu je mnogo značio. I sada, kada govori o knjigama, za Homela je posebno značajno da govori i o tome, jer pokazuje da i dečaci mogu i treba da čitaju i da to neće škoditi njihovom statusu. Osim toga, njegova uloga u tim razgovorima je dvostruka, jer ne govori samo o iskustvu odrastanja uz knjige (ili bez njih), već i kao emigrant, jer je Kanada mesto na kom su se skupili ljudi iz svih delova sveta, i on voli da pokaže da ne postoje prepreke za ostvarenje sna.

Moj susret sa Dejvidom Homelom završio se onako kako je i počeo, spontano i prijateljski, kao da ćemo se videti u toku nedelje na još jednom knjiškom razgovoru. I dok sam zaobilazila iskopine kako bih došla do autobuske stanice, jedino na šta sam mogla da mislim jeste kako jedva čekam da se upoznam i sa Čarlijem i Maksom i da zajedno sa njima krenem na neko novo putovanje.

This image has an empty alt attribute; its file name is Untitled-3-01.png

Projekat MiniBookvica je jedan od tri pobednika konkursa Superste+ za 2018. u okviru programa Superste.net.