Autorkini stavovi po ovim pitanjima dolaze do izražaja obratimo li pažnju na zastupljenost muških i ženskih, negativnih i pozitivnih likova, koji jednako učestvuju u različitim formama nikadištanskog društvenog života, ili na suptilne komentare koji se odnose na rodne stereotipe – primer za to je scena u kojoj Morigan i njen drug odmah odustaju od igre u kojoj se žene svode na ulogu domaćice, opisujući je kao zastarelu.

Džesika Taunsend Nikadište: Iskušenja Morigan vrane, Urban Reads 2017.

Debitanski roman Džesike Taunsend, Nikadište – Iskušenenja Morigan Vrane, čitalačka publika je brzo proglasila Harijem Poterom za nove generacije. Prvi u nizu od devet planiranih nastavaka, roman donosi fantastičnu priču o „ukletoj“ devojčici – Morigan Vrani. Žanrovski, a donekle i sadržinski blizak popularnom serijalu Dž. K. Rouling, prvi deo Nikadišta vrvi od referenci na dela savremene i klasične književnosti, uglavnom, ali ne i isključivo, pisane za decu i mlade. Intertekstualni dijalog, kojim se autorka trudi da na simboličan način svome delu prokrči put do mesta u tradiciji književnih dela namenjenih najmlađima, naročito dolazi do izražaja u originalu. Tako originalan naslov romana, Nevermoor, kao i prezime glavne junakinje, Crow (Vrana), nesumnjivo referišu na klasik Gavran, Edgara Alana Poa, dok se, s druge strane, šareni i gotovo utopijski svet Nikadišta (Nevermoor) lako može dovesti u vezu i sa Nedođijom (Neverland).

Upravo u preseku supotnosti, mračnog poovskog i šarenog i čarobnog sveta Petra Pana, autorka Nikadišta traži nišu za sopstvenu fantastičnu priču. Sam početak romana donosi gotsku atmosferu, kakva se očekuje s obzirom na referencu iz naslova. Ona će međutim već nakon nekoliko prvih poglavlja biti potpuno skrajnuta, pa u tom smislu čitalačka očekivanja ostaju donekle izneverena. Pored elemenata gotskog romana, Nikadište ima i žanrovske elemente utopije, priče o mogućnosti savršenijeg i pravednijeg paralelnog sveta, koji ipak nije oslobođen neminovnosti večne borbe dobra i zla, karakteritične za fantastičnu književnost.

Još jedan razlog stalnih, neizbežnih poređenja sa Harijem Poterom jeste autsajderska pozicija glavne junakinje u odnosu na okruženje u kome odrasta, to jest njenu porodicu. Istina, u slučaju Morigan Vrane, utisak odbačenosti i izopštenosti još je naglašeniji, uzmemo li u obzir da ona živi sa ocem i bakom, za razliku od Harija, čiji su roditelji mrtvi, tako da ostaje uskraćena za ljubav i podršku članova porodice, uprkos njihovom fizičkom prisustvu.

Iako fantastični sloj romana pre nego originalne ideje donosi pomenuti džumbus referenci, poput kišobrana – prevoznog sredstva ili čarobne železnice, Džesika Taunsend uspešno koristi potencijale fantastične književnosti kako bi pisala o važnim, „teškim“ temama, karakterističnim za odrastanje. Junakinjina posebnost jeste u tome što ona, uprkos očigledno neprijateljskom porodičnom okruženju i životnoj ugroženosti „kletvom“, najviše strepi ne od smrti, već od toga da će je takva porodica zaboraviti. Jedno od njenih ličnih iskušenja zapravo je put prevazilaženja zablude o neprikosnovenosti matične porodice i porodičnog doma u odnosu na druge ljude i mesta. Njena motivacija, koja isprva izgleda kao borba za goli život, ubrzo se razotkriva u potrebi za pripadanjem i pronalaženjem alternativnog doma i nekonvencionalne porodice, kao i pravih prijatelja.

Nimalo zanemarljivu razliku za potencijalne čitatelje i čitateljke predstavlja i autorkina odluka da za protagonistkinju izabere devojčicu. Devojčice protagonistkinje u fantastičnoj književnosti ipak nisu retka praksa, naročito u odnosu na druge žanrove. Iako isticanje rodne perspektive nije bilo autorkina centralna namera, očito je njeno nastojanje da se izgradi rodno nestereotipna junakinja i opiše fantastični svet u kome je tradicionalna podela rodnih uloga irelavantna. Autorkini stavovi po ovim pitanjima dolaze do izražaja obratimo li pažnju na zastupljenost muških i ženskih, negativnih i pozitivnih likova, koji jednako učestvuju u različitim formama nikadištanskog društvenog života, ili na suptilne komentare koji se odnose na rodne stereotipe – primer za to je scena u kojoj Morigan i njen drug odmah odustaju od igre u kojoj se žene svode na ulogu domaćice, opisujući je kao zastarelu.

Taunsend ipak ne uspeva da umakne baš svim stereotipima. Tako je, na primer, u uvodnom delu romana prisutan izrazito negativno okarakterisan lik maćehe. Kao potencijalne antagonistkinje javljaju se druge devojčice, dok je uloga saborca i najboljeg prijatelja dodeljena dečaku.  S obzirom na pojedine obrte u radnji, autorki se ipak može pripisati određen trud da se sterotipi donekle ublaže ili izvrnu, pa se ispostavlja da je jedina članica porodice kojoj je stalo do Morigan baka, ili da jedna od devojčica s kojom junakinja na početku ima odnos rivaliteta sticajem okolnosti postaje njena pomagačica.

Posebnu pohvalu zavređuje autorkino uspešno kontekstualizovanje priče u odnosu na savremeni društveno-politički trenutak. Kako fantastična književnost uvek ostavlja prostor da se određene realne situacije alegorijski predstave, ne treba da čudi što je vrhovno zlo predstavljeno kao biće u čiji povratak, uprkos brojnim dokazima, skoro niko ne veruje. (Ovo se može dovesti u vezu sa savremenim relativizacijama neofašističkih društvenih pojava.) Više se puta ističe Moriganin imigrantski status i opasnost od deportovanja koja joj preti. Moriganin otac predstavljen je kao oportuni lokalni moćnik, dok se mnoge druge teme dotiču tek kroz humoristične komentare nekih od likova, pa se tako na Deda Mraza aludira kao na simbol kapitalizma.

Prvi deo Nikadišta se, konačno, može opisati kao pomalo haotičan, ambiciozan debi mlade autorke koja obećava, koji je svakako vredan čitanja. Kako priča do kraja romana ne odgovara na veliki broj otvorenih pitanja (a na engleskom jeziku je već objavljen i drugi deo serijala), domaćoj publici ostaje da se strpi do objavljivanja nastavka. Avanturistički i gotski potencijali priče ostali su delimično neiskorišćeni, dok je čitav roman na neki način uvod u, nadamo se, razvijenije nastavke.

Naposletku, titula naslednice Harija Potera laskava je, ali sa sobom nosi veliku odgovornost da se slavni prethodnik, makar u nekim aspektima, prevaziđe.