Pobunjene su razgovarale sa Jelenom Stefanović, feministkinjom, književnicom, profesorkom srpskog jezika i borkinjom za rodnu ravnopravnost. U prvom delu intervjua govorile smo o feminističkom čitanju lektira u školama i svemu što ovaj neophodni pristup donosi i prati.

Razgovar vodila Milica Ulemek

Fotografisala i ponekad se ubacivala u razgovor Irena Jovanović

Pre nekoliko meseci počela sam da radim kao zamena profesorke srpskog u jednoj srednjoj školi u Beogradu. Početnički entuzijazam mi je dao poleta, pa sam tako prelistavala različite knjige vezane za književnost u nastavi, i među njima naišla i na knjigu Jelene Stefanović Svilena koža i pileće srce. Sam naslov me je odmah privukao, ali još više saznanje da je Jelena feministkinja, koja upravo iz tog ugla posmatra nastavu srpskog jezika i književnosti. U razgovoru sa pobunjenom Irenom (koja se baš u to vreme dočepala Darinog foto-aparata), došla sam na ideju da napravim intervju s Jelenom, čija je poslednja knjiga nedavno nagrađena BeFem priznanjem za feminističko obrazovanje.

Tako sam tog petka izneverila Boo i, umesto na čaj s njom i Darom, otišla u Šupu da se sretnem sa Jelenom i Irenom. Moram samo reći da sam imala poveću tremu, jer su mi se i drugi Jelenini radovi koje sam prethodno čitala dopali. Ona i Irena su već bile tamo (ovde zanemarimo činjenicu da na svaki događaj kasnim) i kafenisale kao da se dugo znaju. Jednom rečju, atmosfera je bila vrlo prijatna, a autorka nije izneverila čitalačka očekivanja.

Milica: Jesam li uključila ovo? (gledam na mobilni koji bi trebalo da snima) Aha, jesam, jesam.

E pa, ok, da počnemo zvanično. Evo, Jelena, moje prvo pitanje je pomalo opšte mesto, ali – kako su izgledali tvoji feministički počeci?

Jelena: Moj početak je bio aktivistički. Od 2001. godine vodila sam seminare Žene to mogu Norveške narodne pomoći u različitim gradovima po Srbiji. Program je bio namenjen povećanju rodne osetljivosti i osnaživanju žena iz lokalnih zajednica, pre svega članica političkih partija, sindikata, nevladinih organizacija i predstavnica medija, kao i žena na istaknutim funkcijama. U tom periodu sam upoznala mnoge izuzetne žene, i među učesnicama, a posebno među voditeljkama programa. Naš rad je trajao skoro deset godina, i u nekom trenutku sam osetila da mi je potrebno malo čvršće teorijsko utemeljenje, sveobuhvatnije i dublje sagledavanje problema, pa sam se, čim su otvorene, upisala na Rodne studije Univerziteta u Novom Sadu.

Milica: Kako si došla na ideju da pišeš baš o ovoj temi, kako je izgledao istraživački proces?

Jelena: Knjiga Svilena koža i pileće srce: rodni stereotipi u romanima iz lektire za osnovnu školu predstavlja znatno skraćenu verziju mog doktorata u kome sam, koristeći feminističku književnu kritiku, analizirala svih 14 romana iz lektire za starije razrede osnovne škole i predstavila načine kako se oni mogu tumačiti u nastavi, uz uvažavanje rodne perspektive. Pošto radim u školi, svakodnevno se suočavam sa programom književnosti u kome je malo autorki, dominira androcentrična perspektiva, nema ženskih likova ili su oni predstavljeni u rodno stereotipnim ulogama, govori se samo o odrastanju dečaka, prostor avanture je isključivo muški i slično, a sve to osećam kao nepravdu. Dok za neke istraživačice i istraživače ti rezultati mogu da budu samo činjenice prema kojima nemaju nikakav poseban odnos, za mene je rad na doktoratu biopokušaj da se ne samo ukaže na tu nepravdu, nego i doprinese njenom ispravljanju. Što se samog istraživačkog procesa tiče, mnogo mi je pomoglo to što sam prethodno učestvovala uregionalnom projektu Rodno osetljivi udžbenici i nastavna praksa u regionu Balkana. Kolega Saša Glamočak i ja smo, sa timom saradnika i saradnica, tada uradili rodnu analizu Zavodovih čitanki za osnovnu školu koja je pokazala da se u čitankama održava rodna nejednakost, odnosno da postoje elementi diskriminacije kada je u pitanju zastupljenost autorki i tekstova i slikovnih priloga, kao i zastupljenost i način prikazivanja ženskih likova.

Jelena: Knjiga Svilena koža i pileće srce: rodni stereotipi u romanima iz lektire za osnovnu školu predstavlja znatno skraćenu verziju mog doktorata u kome sam, koristeći feminističku književnu kritiku, analizirala svih 14 romana iz lektire za starije razrede osnovne škole i predstavila načine kako se oni mogu tumačiti u nastavi, uz uvažavanje rodne perspektive. Pošto radim u školi, svakodnevno se suočavam sa programom književnosti u kome je malo autorki, dominira androcentrična perspektiva, nema ženskih likova ili su oni predstavljeni u rodno stereotipnim ulogama, govori se samo o odrastanju dečaka, prostor avanture je isključivo muški i slično, a sve to osećam kao nepravdu. Dok za neke istraživačice i istraživače ti rezultati mogu da budu samo činjenice prema kojima nemaju nikakav poseban odnos, za mene je rad na doktoratu biopokušaj da se ne samo ukaže na tu nepravdu, nego i doprinese njenom ispravljanju. Što se samog istraživačkog procesa tiče, mnogo mi je pomoglo to što sam prethodno učestvovala uregionalnom projektu Rodno osetljivi udžbenici i nastavna praksa u regionu Balkana. Kolega Saša Glamočak i ja smo, sa timom saradnika i saradnica, tada uradili rodnu analizu Zavodovih čitanki za osnovnu školu koja je pokazala da se u čitankama održava rodna nejednakost, odnosno da postoje elementi diskriminacije kada je u pitanju zastupljenost autorki i tekstova i slikovnih priloga, kao i zastupljenost i način prikazivanja ženskih likova.

Milica: Pretpostavljam da si istraživanja pokušala da podeliš i sa onima koji mogu da utiču na promene u obrazovanju. Kakve su bile reakcije?

Jelena: Rezultate, zaključke i preporuke objavili smo u publikaciji Rod u čitankama i nastavi srpskog jezika u osnovnoj školi (2008), ali to nije uticalo na promenu programa. Takav je slučaj sa svim rodnim istraživanjima udžbenika. Mi smo dosta dugo u fazi u kojoj se rade rodna istraživanja, ali relevantne institucije ignorišu nalaze do kojih se tako dolazi, što se najbolje vidi u  najnovijoj promeni programa za I i V razred osnovne škole i I razred gimnazije gde uopšte nije vođeno računa o rodnoj ravnopravnosti. Prošle godine sam učestvovala u rodnoj analizi čitanki za mlađe razrede osnovne škole tri, u našim školama, najzastupljenija izdavača (Klett, Logos i Eduka). Čak ni to što je istraživanje objavio Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade RS ne garantuje da će preporuke biti razmatrane prilikom aktuelne promene programa. Institucije su neusaglašene, a zalaganje za rodnu ravnopravnost je uglavnom deklarativno. Čini se da u Ministarstvu prosvete i Zavodu za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja ne postoji dovoljno razumevanja za ovu temu, iako ih čak i pojedini domaći i međunarodni pravni dokumenti obavezuju da ukinu rodne stereotipe u obrazovnim materijalima i učine ih rodno osetljivim.

Irena: Da, ali zar ne postoje neki nastavni ciljevi koji se odnose na rodnu ravnopravnost?

Jelena: Postoje. Među ciljevima obrazovanja i vaspitanja navodi se i razvoji poštovanje rodne ravopravnosti. Međutim, problem je u tome što taj opšti cilj nije prepoznat među ciljevima i zadacima nastave srpskog jezika i književnosti. U nastavnim programima za srpski jezik u osnovnoj, odnosno srpski jezik i književnost u srednjoj školi ne postoje ciljevi i zadaci koji bi se odnosili na rodnu ravnopravnost niti u programima postoje didaktičko-metodička uputstva u vezi sa načinom rada koji bi mogao da doprinese ostvarenju rodne ravnopravnosti, odnosno sadržaji koji bi za to bili pogodni. Zbog toga je u našem sistemu praktično nemoguće vaspitati i obrazovati rodno osetljivu osobu, iako postoji navodna opredeljenost za to. Ranije je u standardima kvaliteta udžbenika postojao pokazatelj koji se odnosio na rodnu ravnopravnost, ali ga više nema.

Milica (opada mi polako onaj početnički entuzijazam mlade profesorke, pa pokušavam da se uhvatim za neku slamku spasa): Pa čekajte, nije moguće da smo nazadovali?

Jelena: Na neki način smo nazadovali. Rodna ravnopravnost se opaža kao deo evropskih vrednosti, a ovde je opredeljenje za evropske vrednosti uvek diskutabilno i u sukobu sa tradicionalnim balkanskim patrijarhalnim vrednostima, koje se nameću kao prave. S druge strane, ne mogu, a da ne primetim i neke očigledne pomake. Na primer, u mojoj generaciji sa studija nisu se mogle pojaviti pobunjene čitateljke ili nešto kao što je vaš jedinstveni zbornik Rat iz dečje perspektive. Kada je 2009. godine na metodičkoj konferenciji u Nikšiću predstavljendeo pomenutog istraživanja udžbenika, bili su vidljivi otpori, a već sledeće godine bez ikakvog problema sam govorila o uvođenju rodne perspektive u nastavu srpskog jezika. Međutim, nije reč o prihvatanju, već o nemogućnosti da se jedna tako aktuelna tema jednostavno otpiše. Mogu reći da najveće negodovanje izaziva moje tumačenje Egziperijevog romana Mali Princ odnosno tumačenja odnosa prema ženi i ljubavi u tom romanu.

Milica: Tako znači reaguju univerzitetski profesori i oni koji imaju mogućnost da unesu promene u nastavni program… A kako reaguju đaci kada u nastavu uvedeš rodnu perspektivu?

Jelena: Iako nema promena u samom sistemu, ipak treba reći da postoje univerzitetske profesorke i profesori koji promovišu temu rodne ravnopravnosti i bave se feminističkom pedagogijom i to ne samo na rodnim studijama.

Što se tiče đaka, reakcije su, takođe, različite. To je uvek zanimljivo. Uglavnom se ljute, često budu razočarani i dešava se da mi kažu da sam im upropastila neki tekst. A zapravo samo pokušavam da ih osposobim da vide neke stvari na koje se prilikom uobičajenog školskog tumačenja ne obraća pažnja i da samostalno donose zaključke na osnovu analize teksta.Recimo,u Rakićevoj Iskrenoj pesmi, oni ne prepoznaju mizoginiju. Njihovi prvi utisci o pesmi su skoro uvek pozitivni. Međutim, nakon feminističkog čitanja, promene mišljenje. Ponekad im je zaista teško da prihvate feministički pristup zato što je potrebno da se odreknu sopstvenih stereotipa i predrasuda. Neki ne prihvataju takav način analize jer ruši njihove vrednosti, ali im je uvek intrigantan. Prošle nedelje je jedna moja učenica držala ruke na ušima kako ne bi čula uzgredni feministički komentar o Lepotici i zveri jer je to njena omiljena bajka. Međutim, nedavno me je veoma iznenadio mejlbivše učenice koja sada studira ekonomiju u kome mi se zahvaljuje zbog feminističkog znanja koje je stekla na časovima književnosti.

Milica: Govoriš pre svega iz sopstenog iskustva i pošto sada radiš u srednjoj školi, da li možda planiraš da napraviš slično istraživanje vezano za srednje škole?

Jelena: Nadam se da će i to doći na red. Trenutno s kolegom Sašom Glamočakom radim jedan priručnik zanastavnice i nastavnike razredne nastave,u kome objašnjavamo kako se rodna perspektiva možeuvesti u nastavu srpskog jezika u mlađim razredima osnovne škole. Iz programa izdvajamo tekstove koji su posebno pogodni za uvođenje rodne perspektive ili pokretanje pitanja rodne ravnopravnosti. Navodimo pitanja koja se mogu koristiti prilikom analize tekstova i diskusije sa decom, kao i pojedine pripreme za časove. Takođe ukazujemo na važnost korišćenja rodno nestereotipnih primera prilikom različitih jezičkih vežbanja i insistiramo na upotrebi rodno osetljivog jezika. Nastavnice i nastavnici razredne nastave mogu da realizuju časove po tim pripremama ili da koriste ideje za kreiranje sopstvenih časova. Naravno, to nije baš lako ako niste obučeni za primenu rodne perspektive u nastavi ili ako nemate neki lični afinitet ka tome. Međutim, u Katalogu za stručno usavršavanje nastavnika(koji se menja na svake tri godine) od 2018. do 2021. nemanijednog programa koji obučava nastavnike i nastavnice za primenu rodne perspektive u nastavi srpskog jezika.

Drugi deo intervjua možete pročitati OVDE.

Projekat MiniBookvica je jedan od tri pobednika konkursa Superste+ za 2018. u okviru programa Superste.net.