Intervju sa Jasminkom Petrović prošao je dug proces od razgovora, prekucavanja, autorizacije pa sve do objavljivanja. Za dva meseca, ovaj razgovor napunio bi godinu dana da ga Zlogonje nisu ponovo oživele. Pričale smo o: prvim koracima, procesu pisanja, odabiru tema, ratu, solidarnosti, slobodi, diskriminatornim praksama, a najviše smo govorile o deci i dečijoj književnosti. Prešli smo mnogo tema koje su uvek aktuelne zbog čega i ovaj intervju ne može biti star. U njega je ipak utkana iskrena dečija razigranost koja ruši sve prepreke.

Intervju je vodila Nevena Šaulić

Fotografisala Dara Šljukić

Prvi deo možete čitati ovde.

SA DETINJSTVOM NA „TI“ (ILI O PROBLEMIMA U DETINJSTVU)

Od čitanja se raste kao osnovnu temu ima problem kasno naučenog čitanja i pisanja glavne junakinje Tamare. Kako ste došli na ideju da se bavite baš ovom temom?

Od čitanja se raste je kratak roman za početno čitanje. Ideja mi je bila da prikažem dva načina motivisanja dece za čitanje – spoljašnji i unutrašnji. Roditelji su uznemireni, da ne kažem uspaničeni, što njihova ćerka Tamara odbija da nauči slova. Vrše na nju pritisak i tako je sve više odbijaju od čitanja. Nasuprot njima je deda, komšija iz zgrade, koji devojčici ne postavlja čitanje kao cilj, već kao sredstvo. Uz njegovu podršku Tamara uči da čita, a sve u želji da sazna kakva je to životinjica oposum Hajdi. Čitanje ne samo da povećava vokabular, podstiče radoznalost i razvija maštu, već jača samopouzdanje, samodisciplinu i odgovornost. Od jednog nezainteresovanog, pospanog i tvrdoglavog deteta, Tamara postaje vesela, zadovoljna i sve sigurnija u sebe.

Jedan beogradski učitelj, Ljuba Divljak, koristio je vrlo originalne metode u radu sa učenicima. U toku nastave upotrebljavao je ginjol lutku, miša Eustahija. Radi uvežbavanja sabiranja i oduzimanja đake je vodio na pijacu. Nove lekcije je predavao uz pomoć dramskih formi i pozorišnih kostima. Po mojoj knjizi Škola uradio je predstavu tako što su učenike glumili nastavnici, nastavnike učenici, a direktoru škole pripala je uloga nastavnikovog ljubimca. Nažalost, Ljuba nas je prerano napustio. Sećam se da mi je ispričao kako je u jednoj generaciji imao učenika koji je odbijao da uči slova, sve do trećeg razreda. Roditelji su bili očajni. Vodili su ga na sve moguće i nemoguće lekarske preglede. Svi rezultati su bili u redu, pa su roditelji postali još očajniji. Učitelj Ljuba ih je umirivao i pozivao na strpljenje. Ubeđivao ih je da svako dete ima svoj ritam u razvoju i da će i njihov sin naučiti da čita i piše kada za to bude spreman. I tako je i bilo. Od učitelja Ljube sam naučila da je u radu sa decom potrebno poverenje i strpljenje.

Vi detinjstvo posmatrate kao antibajku i shvatate da deca imaju mnogo problema. Da li mislite da su društvene mreže novijoj generaciji donele još jedan teret problema?

Jedan gimnazijalac mi je rekao da je ugasio svoj fejs profil jer mu je postalo naporno da promišlja da li da nešto okači ili ne. Osećao se anksiozno, premoreno i pod velikim pritiskom.   Trošio je mnogo i vremena i živaca. Želeo je lajkove, ali se još više plašio hejtova. Od jedne srednjoškolke sam pak čula ovo: „Vi odrasli nemate pojma koliko je nama teško!“ Ne postoji vaga na kojoj se može izmeriti kojoj je generaciji teže, a kojoj lakše. Da li je danas zaista više nasilja nego ranije, ili se o tome samo više govori? Nisam pametna.

Prisustvovala sam radionici na prošlogodišnjem Sajmu knjiga. Tema je bila roman Riko, Oskar i tajnovite senke, nemačkog autora Andreasa Štajnhefela. Primetila sam da se prema deci ne ponašate sa podilaženjem, kao prema bebama i da ne spuštate svoj izražajni registar. Deca su to osetila i vrlo brzo su zajedno sa Vama krenula da promišljaju o ovoj knjizi. Vaša inicijativa da svaki odgovor dobije aplauz je bila značajna, osetili su se važnim i pametnim. Stekla sam utisak da deca mnogo toga znaju samo ih treba podstaći i podržati? Kakav je Vaš odnos prema deci?

Prema deci treba biti iskren i ona će to umeti da cene. Ako nešto ne znaš, ako si loše volje, ako pogrešiš… najbolje da se izviniš i budeš otvoren. Kada zasluže pohvalu, ne treba biti škrt na rečima. Trudim se da im podstičem kreativnost i kritičko mišljenje. Učim ih da nema glupih pitanja ni glupih odgovora. Svako ima pravo na svoje mišljenje, čak i kada je potpuno različito od svih drugih. Uglavnom odbijam da ocenjujem dečje literarne radove. Šta ako dam lažnu nadu ili još gore, nekome sasečem krila? I još nešto! Koliko će deca na književnim susretima biti razigrana, komunikativna i kreativna dosta zavisi od njihovih učitelja, nastavnika, bibliotekara i naravno, od roditelja. To je timski rad. Tek kada svako od nas deci pruži najbolji deo sebe, mogu se očekivati visoki rezultati. Ulaganje u decu je ulaganje u budućnost. Skandinavci su to shvatili na vreme i zato je kod njih kultura za najmlađe podignuta na vrhunski nivo. Kod nas kultura za decu jedva opstaje i to zahvaljujući pojedincima i njihovom ogromnom entuzijazmu. Bez kvalitetnog nacionalnog plana i podrške teško je raditi.

Posebno u odnosu odrasli/deca događa se zloupotreba moći od strane odraslih, roditelja i ostalih aktera.

Da, mislim da je to trenutno baš aktuelno. U ovom brzom vremenu, čini mi se da te vrste zloupotreba ima više nego ranije. Porodica je vrlo uzdrmana.  Prosto, svima je teško i mladima i starima. I baš zbog toga, mislim da je važno da ispoštujemo minimum životnog prostora jedni prema drugima. Danas postoji mnogo knjiga i seminara o roditeljstvu i moglo bi se pretpostaviti da je manje porodičnih nesporazuma, ali nije uvek baš tako.

TABUI U KNJIŽEVNOSTI ZA DECU:

Vi često razbijate neke nametnute tabue, jedan od njih je i seks, pa ste tako napisali i knjigu Seks za početnike, za koju ste u jednom intervjuu rekli da je okupila sve tri generacije: i decu, i roditelje, i baku, i deku. Oni su se malo smejali, malo stideli, a malo i nešto naučili, što je zaista veliki korak. Sa decom se obično jako malo priča o seksu, pa ih onda obrazuju ulica, internet i razni spojleri. Kako ste došli na ideju da napišete tako korisnu i nadasve važnu knjigu?

Knjiga je nastala na predlog urednice Kreativnog centra Ljiljane Marinković i to pre osamnaest godina. Ilustracije je radio veličanstveni Dobrosav Bob Živković. Ideja je bila da tinejdžerima damo odgovore na neka osnovna pitanja o seksualnosti. Po knjizi je urađeno pet predstava (dve u Beogradu, zatim u Zagrebu, Sarajevu i Stokholmu). Iz knjige je takođe proizašao i projekat „Zlatni most“ u organizaciji udruženja SKASKA. Ivana Lukić, školski psiholog i autorka knjiga za mlade, i ja smo održale preko šezdeset seminara za učenike, roditelje i nastavnike. Zanimljiv je podatak da je Seks za početnike preveden na oko trideset jezika. (engleski, francuski, nemački, španski, češki, kineski…).

A kako ste došli na ideju na napišete knjigu 35 kalorija bez šećera?

Sama ideja je došla od izdavača Odiseje. O anorerksiji do tada nisam znala baš mnogo, ali u svakom slučaju bio je to veliki izazov za mene. Samo istraživanje je trajalo godinu dana. Čitala sam stručnu literaturu, izlazila na sajtove koji se bave ovom temom, pratila forume za mlade. Imala sam i dva stručna saradnika, psihijatra i psihologa. Tek tada sam shvatila koliko je ova bolest rasprostranjena među našim mladima i koliko je lečenje zahtevno. Nakon objavljivanja knjige dobijala sam lične poruke preko društvenih mreža od mnogih devojaka i mladića. Želeli su sa mnom da podele neke svoje sumnje, strahove, radosti. Upućivala sam ih na stručnjake ili ih bodrila da o svojim problemima razgovaraju sa roditeljima. Tada sam shvatila kolika je odgovornost biti pisac za decu i mlade. Neka rečenica ili čak reč može da im zatvori vrata pred nosem, ili da im širom otvori i vrata i prozore. Imam utisak da je iz godine u godinu ovaj roman sve popularniji. Nedavno je u Radio Beogradu po knjizi 35 kalorija bez šećera urađena i radio drama. Primetila sam i ovo – knjigu Seks za početnike odrasli preporučuju deci, a 35 kalorija bez šećera deca preporučuju odraslima.

Još jedna priča o pomeranju granica predstavlja knjiga Sve je u redu. Imamo dosta likova i njihovih različitih perspektiva. Da li postoji neki lik u knjizi za koji ste najviše vezani?

Ima ih nekoliko. Izdvajam Romkinju Silvanu, jer je sve od nje i počelo. Naime, Silvana je ušla u zbirku priča Prostor za mokrog psa koju je objavio KC Grad još 2012. godine. Od tada se intenzivnije bavim srednjoškolcima. Učestvovala sam u brojnim projektima i programima koji su bili namenjeni upravo ovom uzrastu. Iz razgovora sa mladima, njihovim roditeljima i nastavnicima, otvorile su mi se sasvim nove mogućnosti za rad. Ovom knjigom sam želela da kažem da odrastanje nije uvek ni lako ni jednostavno, ali uz pomoć porodice, nastavnika, prijatelja, a u nekim slučajevima i stručnih lica, mogu se naći rešenja za mnoge probleme. Život je pun iznenađenja i preokreta, nikome nije samo dobro ili samo loše. Meni je Silvana draga jer je hrabra i ne odustaje od života ni kada joj je najteže. Njena rečenica „na kraju mora da svane, uvek jednom svane“ umiruje i uliva nadu.

Izdvajam i priče o Admiru i Jeleni. Njihova zabranjena ljubav nekome može da deluje kao stereotip, toliko puta već viđena Šekspirova tragedija o Romeu i Juliji, ali u BIH to je surova realnost. Nacionalne i verske podeljenosti su prisutnije nego ikada. Bolno je saznanje da se u 21. veku prebrojavaju krvna zrnca i preispituje poreklo partnera. Politika je ušla u sve pore života. Osim toga, iz dana u dan bogati su sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji. Nije čudo što mladi odlaze u beli svet kako bi realizovali snove. Ništa bolje nije ni u ostalim zemljama regiona. Odrasli svojim preokupacijama toliko zauzimaju prostor, da se mladi osećaju kao strano telo u rođenoj zemlji. Ali uvek ima pozitivnih primera – Internacionalni festival srednjoškolskog teatra „Juventafest“ u Sarajevu, zatim književni festival „Na pola puta“ u Užicu koji organizuju učenici gimnazije i njihovi profesori, zatim program književnih matineja za srednjoškolce u okviru „Festivala svjetske književnosti“ u Zagrebu… Na sreću, uvek ima pojedinaca koji uz veliki entuzijazam i sa malim budžetom čine ovaj svet i lepšim i boljim.

Pomenula bih i Petra, mladića koji uspeva da savlada svog nasilnog oca i tako prekine porodični lanac žrtve i mučitelja. Sloboda se širi kao koncentrični krugovi nakon što kamen upadne u jezero. Svojim mudrim uvidima Petar tako oslobađa sebe, ali i svoje roditelje.

U nekoliko srednjih škola u Srbiji trenutno se pripremaju predstave po romanu Sve je u redu. Jedva čekam da ih pogledam!

Jasminka, s obzirom na to da sam želela da vam postavim pitanja u vezi sa feminizmom, političkom korektnošću, ideologijom, kako intervju odmiče tako sve više shvatam da su sva ta pitanja nepotrebna, a objasniću i zašto. Kod vas ništa nije ciljano i unapred konstruisano, ili pak projektovano. Suštinski, Vi ste vaspitali samu sebe i kao takvi, Vi ste kompaktna osoba koja dalje svoje biće pretače u knjige.

Priznajem da mi škola baš i nije bila draga. Međutim, imam utisak da sve što sam starija više učim. To je valjda zato jer su ljudi koji rade s decom, po prirodi posla, otvoreni i radoznali. Ne  smeju da stanu. Prošle godine sam bila gost biblioteke u Prokuplju. Tamo sam upoznala predivne ljude, između ostalih, i jednu nastavnicu srpskog jezika. Gde god je umešala svoje prste bilo je čudesno, od uređenja učionice do organizacije časa. Njena analiza Silvane iz knjige Sve je u redu učenicima je naterala suze na oči, pa čak i meni. Govorila je prave stvari, odmereno i smireno. A onda je usledio performans rađen po motivima knjige. Učenici su čak doveli psa u učionicu kako bi što bolje dočarali junake iz knjige. Od tada, Prokuplje za mene više nije jedna tačka na geografskoj karti, već čarobno mesto u kojem žive vile i vilenjaci. Ta nastavnica, bibliotekar i učenici bili su moja velika lekcija. Pokazali su mi kako izgleda jedan školski čas kada se priprema čistog srca.

O DISKRIMINISANOSTI DEČJE KNJIŽEVNOSTI:

Da li postoji diskriminacija pisaca za decu od strane države, institucija, odraslih ili pak pisaca?

Možda je prejaka reč diskriminacija, ali svakako su dečji pisci u senci onih koji pišu za odrasle. To se primećuje po medijskoj zastupljenosti, popularnosti književnih nagrada, visini novčanog dela nagrade, po gostovanjima na stranim sajmovima, po pozivima na književne festivale itd. Ništa bolje ne prolaze glumci za decu i lutkari. Vlada mišljenje da se oni samo nešto „glupiraju“. I sama često doživljavam da mi odrasli postave pitanje: „A kada ćeš ti da napišeš nešto ozbiljno, dosta si se mlatila sa tom decom?“ A ja im onda odgovorim na sledeći način: „Kada su novinari pitali Duška Radovića kako treba pisati za decu, on im je rekao – isto kao i za odrasle, samo mnogo bolje.“

Šveđani imaju čuvenu međunarodnu nagradu za dečiju književnost (ALMA) koja iznosi 500.000 evra. Tim iznosom daju svetu do znanja koliko je vredno stvaralaštvo za decu.

Da li ekonomska situacija u našoj zemlji utiče na Vaš rad i na koji način se borite za pisanu reč.

Kada sam napustila marketing verovala sam da dečji pisci žive u miru, pa čak i dosadi. Ali grdno sam se prevarila. Pisci za decu vode vrlo dinamičan život. Često putuju po zemlji i inostranstvu. Gostuju po bibliotekama, učestvuju na književnim festivalima za decu, govore na stručnim skupovima, pojavljuju se u dečjim emisijama i sl. Od svih tih aktivnosti jedva stignu da napišu novu knjigu. Što se tiče finansija, od knjiga se ne može živeti. Srećni su oni pisci koji imaju stalno zaposlenje (u školi, vrtiću, biblioteci, nekom mediju, pozorištu…). Slobodni umetnici moraju da drže seminare, radionice, privatne časove… Po meni nije lako biti pisac za decu, ali je beskrajno zanimljivo. Da sam ostala u advertajzingu, verovatno bih zarađivala mnogo više, ali uživala mnogo manje. Uvek je sve stvar izbora.

Kakva su deca kao čitalačka publika? Svakodnevno slušamo da deca ništa ne čitaju. Može li to biti istina?

Iskustvo mi govori – gde su deca i knjige uvek ima mnogo smeha, pozitivnih stavova, kreativnosti, planova, umrežavanja i sl. Ta fina, konstruktivna energija pojavljuje se i među decom i među odraslima. Prava je divota raditi u takvim uslovima. Deca su sjajna publika, ako im ponudimo kvalitetan sadržaj koji odgovara njihovom uzrastu i interesovanju.

Moram da napomenem i jednu zabrinjavajuću činjenicu – trenutno u Beogradu radi samo jedna dečja biblioteka, a u školama u Srbiji prepolovljen je broj školskih bibliotekara. Šta svako od nas treba da uradi da se promeni ovakva situacija? Ako se samo ljutimo na decu što ne čitaju, ništa nećemo uraditi.

ZLOGONJE:

Knjiga Sve je u redu u mnogome bi mogla da bude slična filmu Pored mene. Ali, Hoću kući ili Reci teti dobar dan, mogla bi da bude veliko prijatno iznenađenje na filmskom platnu.

Pre nekoliko godina, po mojoj knjizi O dugmetu i sreći urađena je predstava u malom pozorištu „Duško Radović“, a nedavno je po istoj knjizi snimljen i film Zlogonje. Divan je osećaj kada se knjiga prebaci u drugi medij i kada likovi ožive. Priča o hrabrom dečaku Jovanu, koji ima cerebralnu paralizu, prepoznata je i u Torontu, na čuvenom filmskom festivalu TIFF Kids. Film Zlogonje ovenčan je nagradom Žirija mladih. Domaća publika ga već može pogledati u bioskopima.

O SLOBODI:

U knjizi Hoću kući, ostvaruje se san svakog deteta. Ono odlazi u svoj začarani i izmaštani svet u kom se ništa ne mora, gde nema: odraslih, dužnosti, obaveza, ali samim tim ni privilegija. Tu jasno shvatamo da je sloboda dragocena tek onda kada ima svoje granice, u suprotnom, pretvara se u anarhiju. Pitanje slobode je vezivno tkivo svih Vaših dela i Vašeg celokupnog stvaralaštva. Šta za Vas predstavlja sloboda i na koji način se ona osvaja?

Sloboda je proces. Osvajamo je korak po korak. Nikola, junak knjige Hoću kući kreće u potragu za „novim“ roditeljima, jer smatra da njegovi mama i tata nisu dovoljno dobri za njega. Na svom putu upoznaje različite roditelje – detinjaste, brižne, stroge… i niko od njih mu ne prija. Na kraju se suočava sa samim sobom. Shvata da njegovi roditelji nisu ni najbolji ni najlepši, ali ih on voli baš takve kakvi su. Donosi odluku i vraća se kući. Mislim da su ljubav i sloboda blisko povezani. Ko ume da voli, ume da bude slobodan i obratno. Nema nekog recepta kako osvojiti slobodu. Svako mora da nađe svoj put. Nikola je, recimo, morao da ode daleeeko, daleeeko, čak na drugu planetu. A vi?