Junakinja sa kojom se najviše identifikujem će do kraja romana, uz veliki karakterni rast, pokazati svu snagu te različitosti, koračajući mirno prema prepreci mnogo većoj od nje same. Početno stanje potištenosti, besa, ljutnje i nesigurnosti prerašće u samopouzdanje, hrabrost i spremnost da se sa svojim problemima sama suoči, ne tražeći ničiju zaštitu ni rame za plakanje.
Madlen Lengl Kapije vremena, Urban Reads, 2018.
Iako je danas takvih priča sve više, i dalje je teško naći one u kojima ženski likovi bez stereotipnih osobina i očekivanih oblika ponašanja igraju glavnu ulogu, imaju svu odgovornost i za sebe stoje čvrsto na zemlji. Čitajući knjigu Madlen Lengl Kapije vremena, upoznajemo nekoliko jakih i uzornih ženskih likova. Pored ovog vrlo bitnog pitanja, ovaj naučno-fantastični roman pokreće i mnogo ostalih, poput pitanja ljubavi, porodice, prijateljstva, odbačenosti, hrabrosti, čak i smisla života. Ako se osvrnemo i na vreme nastanka ovog romana, utoliko će nam razumevanje biti bolje jer i spisateljica, poput svoje glavne junakinje, uspeva da ostane hrabra i da podigne svoju malu revoluciju u tadašnjem konzervativnom svetu.
Vrlo brzo se upoznajemo sa porodicom Mari: gđom Mari i njenom decom tinejdžerima Meg, blizancima Sendijem i Denisom, kao i Čarlsem Valasom, njihovim malim bratom. Priča deluje sasvim svakodnevno. Porodica Mari se ne razlikuje mnogo od drugih porodica, a mi se lako možemo povezati sa likovima kroz čije je probleme, poput različitosti, odbačenosti i školskih dana, većina nas u pubertetu prošla. Međutim, ubrzo ćemo uploviti u zanimljiv svet astronomije, galaksija, drugih planeta i oblika života, čije opise spisateljica podiže na takav nivo da bi, sigurna sam, mogli probuditi i produbiti interesovanje za istraživanje svemira kod sve dece i tinejdžera. U centru pažnje nalazi se Margaret – Meg Mari, koja se, pored svih tinejdžerskih problema, mora suočiti i sa iznenadnim nestankom sopstvenog oca.
Svi ljudi se među sobom razlikuju i dve identične osobe ne mogu da postoje. Ipak, kada se određeno ponašanje i osobine ustale, nastaje društveni standard i svi koji od njega na bilo koji način odudaraju biće na meti osude. Megina okolina, stroga prema različitostima, odbacuje je i stalno kritikuje zbog njene drčnosti, zatvorenosti i lošeg uspeha u školi. Tu priča dotiče još jedno bitno pitanje – koliko je školski sistem zapravo spreman da neguje dečiju osobenost, a ne da njihove ličnosti i umove standardizuje? Obično, kako je to slučaj i sa našom junakinjom, deca koja dobijaju lošije ocene se smatraju manje inteligentnom. Tako Meg vršnjaci i stariji nazivaju, “zaostalom”, dok su deca koja imaju petice pametna i nagrađuju se.
Međutim, junakinja sa kojom se najviše identifikujem će do kraja romana, uz veliki karakterni rast, pokazati svu snagu te različitosti, koračajući mirno prema prepreci mnogo većoj od nje same. Početno stanje potištenosti, besa, ljutnje i nesigurnosti prerašće u samopouzdanje, hrabrost i spremnost da se sa svojim problemima sama suoči, ne tražeći ničiju zaštitu ni rame za plakanje. Počeće sve manje da poseže za nečijom rukom, a sve više da je sama zaštitnički daje. Ona postaje prava heroina, poput onih superheroja o kojima smo u detinjstvu čitali, a među kojima žena skoro i da nema. Meg, međutim, time ruši još jedan stereotip koji od davnina postoji o ženama. Osim žrtvama kojima je potrebna pomoć i princ da ih spase, žene se prikazuju i kao uzvišena, čista bića, majke zaštitnice blagog karaktera koje su tu da pruže zagrljaj, ali nikako i da pokrenu radnju. Svojom hrabrošću i nepokolebljivošću ona ne posustaje pred problemima, a kada dođe trenutak da druge zaštiti i uteši, ne radi to kao blaga i tiha majka, već kao superheroina spremna da se bori za ono u šta veruje. Čak će joj i sopstvene mane, kojih se toliko želela osloboditi, poslužiti u pokretanju radnje i drugih likova u trenucima manjka nade. Na njenom primeru možemo naučiti da je sasvim u redu i ljudski imati negativne osobine i da ih, ako dovoljno na njima radimo, možemo usmeriti u svoju korist.
Lik Megine mame, gđe Mari, iako sporedan, takođe je zanimljiv. Jedna vrlo jaka žena, naučnica, koja na svojim leđima nosi nestanak svog muža i odgoj četvoro dece, svakog jutra staviće osmeh na svoje lice bez trunke slabosti i tuge. Njen miran i drag karakter ne posustaje pred svakodnevnim prekim pogledima i zločestim komentarima i ona ne prestaje da se nada, pišući svake večeri pisma nestalom mužu. Obe ove junakinje, između ostalog, imaju vrlo važnu ulogu – da pruže utehu i inspiraciju svim devojčicama sveta koje izlaze iz okvira koje im sredina nameće. One su primer da se žene mogu baviti čime god požele, a posebno naukom, i u tome postizati velike rezultate.
Uprkos svim nedaćama pred kojima se našla, porodica Mari zadržava svoje jedinstvo i ljubav. Scene kada su zajedno, sa početka, a pogotovo ona na kraju, zrače nežnošću i toplinom i označavaju važnost zdrave porodice u životu pojedinca. Kada se nađemo pred ogromnim životnim problemima, uz ljubav i podršku porodice taj teret postaje dvostruko lakši. Upravo taj oslonac je ono što fali liku Kalvina. Na prvi pogled, Kalvin ima sve što poželi – popularan je u školi, sportista, dobar učenik. Ipak, odrasta u nefunkcionalnoj porodici u kojoj mu ljubav nije pružena i zbog toga se oseća odbačeno i nesrećno. On će svoju porodicu pronaći u porodici Mari, gde će prvi put osetiti prihvaćenost i nežnost. Porodicu ne čini samo krvno srodstvo, već ljubav i razumevanje, te su nam nekad oni po krvi najbliži zapravo vrlo daleko, dok nam prijatelji mogu predstavljati pravu porodicu. Smatram da je ovo veoma važna poruka i uteha brojnoj deci koja svoju najveću nesigurnost i nesreću nalaze upravo u svojoj kući.
Svaka osoba ima sopstvene probleme, svoje sopstveno “ONO” u sebi sa kojim se suočava, koliko god srećno i bezbrižno izgledala. Nikada nije onako kako nam se čini i zbog toga ne smemo osuđivati i odbacivati druge ljude. Čak i kada smo mi predmet podsmeha i osude, na zlo nikako ne treba da odgovorimo zlom, jer je ono svetu već dobro poznato, nego poput Meg – ljubavlju. Iako smo rođeni sa određenim ograničenjima, ne smemo se samo na njih osvrtati, već ih prihvatiti i nastavljati pisati svoj “sonet” uprkos najvećim strahovima. Ljudi imaju više slobode nego što misle, a na kraju, računa se ispisani sonet, a ne ograničenja i strahovi.
Čitanje ovog romana bilo mi je vrlo zanimljivo, što zbog njegove naučne astronomske strane, za koju se u slobodno vreme interesujem, što zbog njegove didaktičke vrednosti. Iako spada u dečiju književnost, prema mom mišljenju, čitalac bilo koje dobi može u njemu uživati. Pokreću se ozbiljna pitanja i ima mesta za dosta analize, te me je u jednom trenutku priča podsetila na Malog princa, meni vrlo dragu knjigu. Zbog svih mogućnosti razrešenja određenih problema i pitanja, od kojih sam one meni najbitnije izložila, kao i zbog interesantne priče, roman Kapije vremena mi se zaista dopao. Jedino što nije bilo prema mom ukusu je rasplet i kraj koji su došli prebrzo u odnosu na ostatak priče. Mislim da iako cela priča teče brzo i zanimljivo, ima i dosta opisa koji nam mogu dočarati situacije u kojima se likovi nalaze. Ipak, borba u kojoj učestvuje junakinja Meg, koja je prema mom mišljenju ključna za njen razvoj, i neka vrsta raspleta ili epiloga na kraju, događaju se u istom poglavlju, pa mi se čini kao da je sve to nastupilo naglo. Same događaje na kraju ne bih menjala, mislim da se uklapaju u priču i njene aktere, samo bih im dala više opisa i rasplet i povratak kući odvojila u posebno poglavlje. U svakom slučaju, ovo mi nije pokvarilo utisak o knjizi i smatram je vrlo kvalitetnom. Preporučila bih je svima bez obzira na uzrast ili pol jer mislim da bi svako u njoj mogao da se pronađe, nauči nešto novo i uživa.
Zovem se Zorana i dolazim iz Jagodine, gde sam ove godine završila gimnaziju, prirodno – matematički smer. Volim i da čitam, da pričam i diskutujem o književnosti, pa mi se ovaj projekat činio savršenom aktivnošću u slobodno vreme. Upisala sam Filološko-umetnički fakultet u Kragujevcu i studiram nemački jezik i književnost.
Zorana Mihajlović
Tekst je objavljen u okviru akcije #pobunjenočitam.
