Junakinja sa najviše feminističkog potencijala u svetu odraslih je Etin. Ona će pre svih doći do istine nužne za rešavanje problema, beskompromisno će se suprotstaviti najvišem autoritetu, biće pokretačica glavnih društvenih promena u Protektoratu i demokratizovaće pristup znanju i obrazovanju. Ne samo da će uspeti u svemu ovome, već će to učiniti sa detetom u naručju. Etin tako postaje oličenje ideala savremene svežene koja je uspešna i u javnoj i u privatnoj sferi, što je problematično najpre zbog toga što junakinja po ovom modelu svejedno ostaje u neravnopravnom položaju. Težeći da ostvari ideal savršenosti na oba polja, postaje dvostruko opterećena.
Keli Barnhil Devojčica koja se napila mesečine, Urban Reads, 2018.
Roman o odrastanju Devojčica koja se napila mesečine američke autorke Keli Barnhil komunicira sa različitim žanrovima poput bajke, fantazije i avanture, kao i u Young Adult literaturi široko popularnim žanrom distopije. Zbog toga se očekivano javlja kontrast između slika distopične vizije sveta i one perspektive koju nazivamo dečijom – nevine i naivne – kao izvora nade i optimizma. Služeći se pretežno postmodernističkim književnim postupcima Barnhil u tekstu uporno insistira na ovako opisanoj dečijoj perspektivi, stvorivši formalno i sadržajno složen roman.
Pripovedanje funkcioniše na dva narativna nivoa. Jedan opisuje svet koji je gotovo bajkoliko polarizovan. Sa jedne strane nalazi se Protektorat – distopično društvo obuzeto tugom, kojim upravlja veće starešina (grupa staraca na vrhu društvene lestvice, zadužena za uništavanje svake volje za promenom) uz pomoć Zvezdanih sestara (odred elitnih ratnica i vojnikinja, ujedno i ekskluzivni intelektualni centar društva). U osnovi narativa zbog kog se održava ovakav poredak je priča o zloj veštici u šumi kojoj se svake godine mora žrtvovati najmlađe dete Protektorata. Sa druge strane, prostorno odvojena od ove, nalazi se zajednica koju čine dobra veštica (Zan), drevno čudovište i zmaj-dete. Veštica Zan pronalazi porodice za svu izbačenu i nepostojećoj veštici ostavljenu decu, a Lunu, glavnu junakinju ovog romana, hraneći je mesečevom umesto zvezdanom svetlošću slučajno omagiči i odlučuje da je usvoji.
Drugi narativni nivo posvećen je jednoj od glavnih tema romana, ujedno i dosta čestoj postmodernističkoj temi društvene uloge narativa. Varirajući različite verzije usmene priče o zloj veštici Barnhil ogoljava procese stereotipizacije ili normalizacije određenih društvenih pojava. Kroz niz segmenata pripovedanih u drugom licu predstavljeni su razgovori između majke i ćerke – „priče za laku noć“ koje majke pričaju deci Protektorata ne bi li odgovorile na pitanja o tome zašto svet funkcioniše na tako surov način. Naglašavanjem zastrašujućeg aspekta ovih ustaljenih istina pokušavaju se opravdati postupci zajednice, istovremeno ogoljavajući nasilje koje se javlja u ovom procesu i ima brutalne posledice po mentalno zdravlje žena, što je najilustrativnije prikazano kroz lik Lude žene.
Pozitivni aspekt ove upotrebljene tehnike ogleda se u tome što se autorka ne zadovoljava pukim kontrastiranjem različitih mogućih istina, već glavni narativni nivo koristi za kontrolu istinitosti svih varijanti priča. Iako se događaji najčešće opisuju iz perspektive pojedinačnih junaka i junakinja, zbog čega se stiče utisak o različitim nijansama emocija i atmosfera, u svakom trenutku se može prepoznati jasno određen stav teksta prema junacima i njihovim postupcima. Tako, na primer, čitateljke i čitaoci nikako neće saosećati sa izrazito negativnim i krajnje beskrupuloznim junakom, vrhovnim starešinom Gerlandom, u za njega stresnim situacijama (poput onih u kojima svaki put kada dođe u kontakt sa bebama ostane umokren ili ispovraćan), već će u opisu njegovih neprijatnosti radije iščitati ironični ili podsmešljivi pripovedački otklon.
Sa druge strane, bez imalo ironije pripoveda se o odrastanju glavne junakinje i njenom suočavanju sa smrću bližnjih. Druga velika tema ove knjige je upravo smrt. Iako vešto, pa čak i duhovito, autorka poništava izvore straha od smrti koji proizvodi ideja o postojanju zle veštice, važnost ove teme se ne izbegava niti umanjuje prilikom opisivanja Luninog suočavanja sa smrću njene bake Zan. Koliko nespremnu će Lunu dočekati ovo saznanje, toliko se postepeno čitateljkama i čitaocima knjige predočava neminovnost ovakvog ishoda. Vrlo upečatljive i emocionalno angažujuće slike slabljenja Zaninih životnih snaga vešto su stavljene u kontrast sa njenom odlučnošću da se do kraja bori za dobrobit drugih. Međutim, ni naglašeni staričin stoicizam nije doveden do banalnosti, jer uprkos svesti o skoroj smrti, ona u nekoliko navrata pokazuje ljudsku težnju da se nada nekom boljem ishodu. Na kraju, devojčici je u ovoj situaciji iskazano poštovanje, jer, iako Luna nema ključne informacije, ona vrlo lako prepoznaje neiskrenost i, čini se, sluti težinu istine koju kriju od nje. Na primeru Luninog odrastanja i teškoća da shvati, pita ili sazna o stvarima o kojima odrasli ne razgovaraju sa njom može se čitati namera autorke da prikaže posledice do kojih dovodi tabuisanje određenih sadržaja kao neodgovarajućih dečjem uzrastu.
Posebno važna odlika ovog romana je dominacija ženskih likova i često odstupanje od stereotipa u pogledu rodnih uloga. Tako, srećan kraj u romanu ujedno ne podrazumeva i ostvarenje glavne junakinje na ljubavnom planu. U romanu ne postoji junak koji bi mogao biti predmet Lunine afekcije, niti se ona u bilo kom trenutku osvrće na taj aspekt života, što se najpre primećuje usled vidnog odsustva ispoljavanja seksualnosti ove junakinje uprkos, recimo, prisustvu vrlo realističnih opisa fizioloških promena tela u pubertetu poput preteranog znojenja i pojave neprijatnih mirisa. Ipak, teško da ovakav postupak u karakterizaciji možemo tumačiti kao nameru autorke da prikaže aseksualnost kao jedan od nenormativnih oblika seksualnosti, već, nažalost, radije kao zanemarivanje obrade ove teme u celini.
Iako pretežno negativno karakterisane, grupni lik Zvezdanih sestara posebno privlači čitalačku pažnju. One vladaju akademskom (intelektualnom) sferom, prednjače u vojničkim (fizičkim) sposobnostima i, neočekivano, pokazuju mogućnost kontrole svojih emocija. Kao njihova posluga ili šegrti zaposleni su dečaci koji obavljaju za ove žene beznačajne kućne poslove, dok od Zvezdanih sestara zaziru i starešine Protektorata. Svakako, one nikako nisu prikazane kao ideal, i, štaviše, njihovi modeli ponašanja se uspešno obesmišljavaju i kritikuju, ali obrtanje tipičnih uloga po kojima su muškarci intelektualci, a žene obavljaju kućne poslove zanimljiv je postupak kojim se ogoljavaju diskriminatorne prakse i fikcionalno ispravljaju istorijske nepravde.
Junakinja sa najviše feminističkog potencijala u svetu odraslih je Etin. Ona će pre svih doći do istine nužne za rešavanje problema, beskompromisno će se suprotstaviti najvišem autoritetu, biće pokretačica glavnih društvenih promena u Protektoratu i demokratizovaće pristup znanju i obrazovanju. Ne samo da će uspeti u svemu ovome, već će to učiniti sa detetom u naručju. Etin tako postaje oličenje ideala savremene svežene koja je uspešna i u javnoj i u privatnoj sferi, što je problematično najpre zbog toga što junakinja po ovom modelu svejedno ostaje u neravnopravnom položaju. Težeći da ostvari ideal savršenosti na oba polja, postaje dvostruko opterećena. Upravo zato nije začuđujuće da uprkos mnoštvu progresivnih elemenata u pogledu roda, pozitivni ženski likovi se najčešće prikazuju isključivo kroz prizmu majka-ćerka i obavljaju sve poslove koji se tiču brige i nege dece i starih.
Muški likovi su prikazani ili kao beskrupulozni negativci ili u slučaju Antejna, Etininog muža, kao junaci koji na neki način odstupaju od svog tipskog modela. Iako društvenim položajem predodređen da postane starešina, Antejn odbija da bude deo surovog mehanizma žrtvovanja dece. Ipak, iako je dobar i hrabar ujedno je nespretan, nepromišljen i osetljiv. Sa namerom da ubije zlu vešticu, Antejn umalo ne ubija likove na strani dobra. Iako, posredno, mada sasvim nesvesno, postaje katalizator glavnih promena u Protektoratu, njegovo slučajno i umalo kobno delovanje na neki način uspešno obesmišljava stereotip junaka koji bi za njega bio očekivan – mladog, privilegovanog muškarca, pojedinca, koji će svojim delanjem spasiti svet.
Mnoštvo elemenata u romanu komunicira sa žanrom bajke, zbog čega je i prikazivanje distopične ili utopične zajednice radije preterano pojednostavljeno i šturo polarizovano između zla i dobra, tuge i sreće, otuđenosti i zajedništva, apatije i solidarnosti. Iz istih razloga modeli ovih zajednica nisu posebno razrađeni, niti savremeni. Prikazano društvo Protektorata tako radije upućuje na večno feudalni svet bajki. Tako se i karakterizacija uporno kreće između tipova i odstupanja od istih u zadatim okvirima žanra. Ipak, iako autorka operiše unutar njega, videli smo da na različite načine i odstupa od bajkolikih toposa. Takođe, vidno odsustvo aktivnosti junakinja i junaka u kontekstu stalnog kretanja i delovanja, kao i fizičkog razračunavanja sa neprijateljima ujedno je i odstupanje od popularnih narativa o distopijama koji se redovno približavaju avanturističkim i akcionim sižeima. Dominantan način razrešavanja konflikata u romanu je nenasilan iako se nasilje u tekstu prikazuje, gotovo naturalistično i potencijalno uznemiravajuće, ali kao posledica odsustva samokontrole, ne kao sredstvo za rešavanje problema. Drastične posledice opresivnog sistema koji kroz fizičku silu sa jedne i reprodukciju narativa sa druge strane ima kontrolu nad svim aspektima života uverljivo su prikazane kroz lik Lude žene (Adore) kao paradigme majke u ovom društvu. Na njenom (i Antejnovom) primeru prikazuje se sudbina onih na margini i procesi dehumanizacije koje trpe. Značajan prostor koji je dat ovoj junakinji i insistiranje na njenoj plemenitosti i dobroti doprinosi raznovrsnosti perspektiva i glasova prisutnih u romanu.
Imajući ovo u vidu, razumljiva je, pa čak i osvežavajuća neka vrsta odsustva radnje. Akcenat je stavljen na individualni razvoj junaka i junakinja i međuljudske odnose. Dinamičnost teksta se zato odražava na formalnom planu, dok složeno mnoštvo narativnih tokova, karaktera i perspektiva, tema i motiva karakterističnih za postmodernističke forme vezuje jedna konstanta – kroz ljubav, solidarnost i empatiju ostvarena dečija perspektiva. Možda baš zato, uprkos mnogim nedostacima, ovaj roman omogućava uživanje u možda preterano naivnoj slici sveta, ali svakako onoj koja se suprotstavlja već odomaćenim mračnim svetovima distopija.
