Samim učenicima se, međutim, pruža šansa da načine prvi korak. Škola kao institucija od svojih učenika pravi samostalne letače koji odgovore na pitanja i podršku u formiranju stavova ne nalaze u toj zajednici, dok ovaj roman uspešno markira takvu situaciju i do daljnjeg može služiti kao pomoćni vodič za takvo letenje.

Jasminka Petrović, Leto kada sam naučila da letim (Kreativni centar 2015)

U prošloj godini Jasminka Petrović je za roman Leto kada sam naučila da letim bila dobitnica niza nagrada koje se dodeljuju autorkama i  autorima književnosti za decu i mlade (Neven, Srebrno Gašino pero, Nagrada dečije kritike, i regionalna nagrada Mali princ, sve za 2015. godinu). Knjiga je vrlo brzo dočekala i svoje drugo izdanje, govoreći nešto o svoj toj našoj deci koja po ceo dan vise na internetu, ništa ne čitaju, ništa ih ne interesuje i za čiju smo sudbinu baš svi mnogo zabrinuti. Jedna od najvažnijih karakteristika dosadašnjeg opusa Jasminke Petrović je da njena dela tematski najčešće pokrivaju oblasti sa kojima se čitalačka publika, baš slučajno, retko ili nikada ne susreće u školskim kurikulumima. Njen najnoviji roman nastavlja takvu tradiciju i jedna od mnogih značajnih tema koje tekst pokriva, a tiče se ratova devedesetih i postjugoslovenskog konteksta, biće i fokus ovog teksta. U njemu će se predstaviti i donekle problematizovati pozicija ovog romana u odnosu na pomenute teme, dok će se moguća argumentacija za pojavu tih problema pružiti iz ugla obrazovanja i kritike našeg obrazovnog sistema, za koji je ovaj roman na različite načine vrlo paradigmatičan.

U dosadašnjim kniževnim prikazima i kritikama ovog romana najčešće se ističe veliki značaj uvođenja tema vezanih za bivšu SFRJ. Međutim, taj entuzijazam traje vrlo kratko, a ove teme se u interpretaciji percipiraju kao ipak sporedne i pozadinske u romanu, dok se akcenat pre stavlja na centralnu priču o odrastanju jedne trinaestogodišnje Sofije iz Beograda i porodičnoj drami koja se odvija na Hvaru. Zapravo, koliko je centralna ova porodična, toliko je i ova jugoslovenska.

Već od početka romana, iz pripovedanja naše junakinje, možemo implicitno iščitavati da se posledice prelaska iz socijalističkog sistema u kapitalistički direktno odražavaju na nezavidnu ekonomsku situaciju njene porodice (kakva u jugoslovensko doba nije bila), a da se ona u bliskoj prošlosti reflektovala na psihičko i fizičko zdravlje pojedinih njenih članova. U sadašnjosti, Sofijino putovanje sa babom na more (a ne sa svojim društvom) još jedna je finansijska posledica i ujedno događaj koji pokreće radnju romana. Sa druge strane,  rat u Hrvatskoj, koji je uticao na pogoršanje babinih odnosa sa familijom na Hvaru, predstavlja glavni razlogza njeno dugogodišnje neposećivanje ostrva i čini osnovu predstojećih zapleta u radnji romana.

Na nekoliko mesta u tekstu se razmatranja o uzrocima i posledicama raspada bivše SFRJ govori vrlo eksplicitno, a to su momenti u kojima Sofija odgovore na za ovo vezana pitanja traži od svojih dveju baba. Jedan od takvih, i za ovaj tekst najznačajniji, jeste trenutak kada se Sofija zanima za mišljenje koje njene babe imaju o Josipu Brozu. Od njih dobija dva oprečna odgovora. I jedan i drugi mogu se uklopiti u opšta mesta za koja se hvatamo kada govorimo o jugoslovenskom iskustvu, jedan tipično jugonostalgični i jedan tipično nejugonostalgični. Zaključak diskusije sveden je na isticanje univerzalnih načela tolerancije i poštovanja, a čitava tema se skoro u potpunosti zatvara nauštrb razvoja centralne porodične drame. Da li u tom kontekstu postoji još neka, dve, tri paradigme koje bi mogle biti predstavljene u knjizi i ko bi mogao biti nosilac tih ideja?

Jedno objedinjujuće rešenje moglo bi se potražiti u načinu na koji je u ovom romanu tretirano pitanje jezika. Bodulska čakavica kojom će Sofijina baba progovoriti čim spusti nogu sa trajekta, u početku predstavlja problem, ali i osnovu humorističkih elemenata koji počivaju na komunikacijskim nesporazumima. Sofija ubrzo usvaja nove reči i snalazi se u komunikaciji sa ostrvljanima, dok sam tekst ove nepoznanice tretira pre kao dijalektizme, i još važnije, autorka ne nalazi za shodno da mu priključi rečnik nepoznatih reči i termina, čime se diferencijacija između srpskog i hrvatskog kao dva odvojena jezika ubrzo gubi. Ipak, situacioni humor (nasuprot npr. ironičnom) jedino je i primeren u situaciji u kojoj ni sama pripovedačica nije svesna da je pitanje jezika problematično. Ova, kao i sve druge teme koje se tiču društveno-političkog konteksta u romanu najčešće ostaju nedovoljno kritički promišljene, a za takvu situaciju glavni razlog možemo pronaći u karakterizaciji naše junakinje.

Sofija je po pitanju najličnijih problema i frustracija vrlo samosvesna i samokritična, neretko ispoljava svoje nesigurnosti i u toj svojoj iskrenosti nam se doima kao vrlo duhovita i simpatična. Međutim, sasvim je neobaveštena u pogledu savremene istorije, prema različitim društvenim problemima,koje i sama pominje,nema formirane stavove i u tom pogledu je građena kao prilično neutralan subjekt. Ona po prvi put saznaje o odnosima između beogradskih i hvarskih članova porodice, prvi put sluša svoju babu kako govori drugim dijalektom i po prvi put na svoju inicijativu saznaje nešto više o Josipu Brozu kao i uzrocima ratova devedesetih. Koliko je uverljivo da Sofija ne zna ništa o stvarima o kojima se informiše kod babe Marije i none Luce? Da li je moguće da joj nije jasno zašto je majka opominje da ne koristi ćirilicu, ne govori „bre“ ili koji bi to razlozi bili da njen najbolji drug Peđa ispoljava mržnju prema Hrvatima ili homesksualcima?

U slučaju prethodno navedene situacije, u kojoj dobija dva oprečna mišljenja o odnosu prema bivšoj SFRJ, odgovori na pitanja joj samo mogu pomoći da uvidi da su nedovoljni. Afinitet prema jednoj u odnosu na drugu babu takođe rizikuje da napravi problem u formiranju stavova. Sofija se ne odlučuje ni za jednu, ni za drugu, niti pronalazi neku treću mogućnost. Da li to znači da nam roman sugeriše samo ta dva odgovora, nemogućnost da odgovori na još neki način ili odbijanje da na njega odgovori uopšte?

Ako našu junakinju posmatramo kao trinaestogodišnju učenicu osnovne škole u Srbiji, čija su dosadašnja znanja iiskustva o svetu u najvećoj meri oblikovana formalnim obrazovanjem, zašto bii bila upućena u bilo šta od pomenutih tema? Naročito je važno napomenuti da se ova knjiga obraća (naravno ne nužno) jednom specifičnom, osnovnoškolskom uzrastu. Pitanje ratova devedesetih i postojanje neke bivše države Jugoslavije ne nalazipuno mesta u školskim kurikulumima i tretira se jednako škakljivo koliko i, recimo, seksualno obrazovanje. O nastavi istorije nećemo govoriti, dok izuzev entuzijastičnih pojedinačnih ili grupnih inicijativa da se savremena regionalna književna produkcija približi učenicima u nastavi književnosti, ni o nastavi književnosti ne moramo više govoriti. U savremenoj produkciji književnosti za decu, u ovom pogledu, stvari se menjaju u 2015. godini. Zašto onda ne bismo očekivali jednu ovakvu književnu junakinju? Zbog čega Sofijina svest o ovim temama ne bi mogla biti brisan prostor na kom tek sada formira svoje mišljenje? Ako samoinicijativno odluči da se o ovim stvarima informiše, kome bi trebalo da se obrati – nastavnicima istorije, književnosti, građanskog, veronauke, roditeljimaili svojim dvema babama? Kako se kurikulum ne oblikuje prema potrebama i interesovanjima učenika, a njegova agenda nikako nije osposobljavanje učenika za kritičko mišljenje i učešće u društvenom životu na takav način da ih ohrabruje u pogledu mogućnosti njegovog transformisanja, trenutna situacija nam ostavlja mogućnost da se uzdamo u samouko kritičko promišljanje jedne Sofije i njenih vršnjaka.

Razvoj kritičkog mišljenja i preispitivanje tradicionalističke prakse slepog poštovanja autoriteta jeste nešto na čemu autorka insistira u ovom romanu. Možda baš zbog toga Sofija ne bira nijednu od ponuđenih pozicija, isto kao što problematizuje svaki pokušaj da se njeno mišljenje diskredituje ili ignoriše zbog toga što ne dolazi od strane odrasle osobe. Takođe se mora uzeti u obzir i činjenica da je književnost za decu po svojim osnovnim karakteristikama u mnogome drugačija od ove „ozbiljne“, da ima značajno izraženu pedagošku notu ida se obraća publici koja tek uči da formira svoje mišljenje, argumentuje ga i po potrebi čvrsto brani. Davanje konačnih odgovora na postavljena pitanja preti da sruši već dovoljno osetljivu konstrukciju izgrađenu na pružanju otvorene šanse mladim čitaocima da se uprkos nedostatku institucionalne podrške, iz ove gungule nekako samiizvuku. Kako se roman bavi temama koje teško nalaze put u školske kurikulume, a samo delo u školsku lektiru, pa i kada do tamo stignu, sudbina im je u najširem smislu neizvesna, samo njegovo polje delovanja ograničeno je na pokušaje da se školski sistem uzdrma sa strane. Samim učenicima se, međutim, pruža šansa da načine prvi korak. Škola kao institucija od svojih učenika pravi samostalne letače koji odgovore na pitanja i podršku u formiranju stavova ne nalaze u toj zajednici, dok ovaj roman uspešno markira takvu situaciju i do daljnjeg može služiti kao pomoćni vodič za takvo letenje.